All for Joomla All for Webmasters
Srbija

Naš ratni vojni invalid Borko je poslao SMS “već drugi dan nemam ni za hleb”: Tada mu se sudbina promenila

– Marjane, možda nisi trebao javno da napišeš moju situaciju, mene je sramota da primam i uzimam milostinju. Šta će ljudi da misle o meni? Do sad ste mi ti i Neven bili sve i od vas me nije sramota da tražim i uzimam, a sad svi znaju da sam gladan…

Priču na koju retko ko može da ostane imun – o profesionalnom vojniku Borku Ranđeloviću (44) sa Karaburme, koji je branio državu u ratovima u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, gde je ranjavan četiri puta, da bi naposletku ostao i bez desne noge – podelio je na društvenim mrežama njegov prijatelj Marjan.

SMS sadržine “Brate moj, znam da si i ti u problemima ali molim te ako možeš kupi mi jedan hleb i jogurt i donesi mi, već drugi dan nemam ni za hleb, niti jedem. Borko” stigao je na njegov telefon. Sa nepoznatog broja, jer Borko nema kredita. Na poziv u pomoć odmah je odgovorio, da bi zatim napisao ispovest koja je pokrenula lanac humanosti.

Njegov status prenosimo u potpunosti:

“Borko je 1973 godište, rođen u Beogradu, a roditelji su mu se iz pirotskog kraja doselili u Beograd 60-tih. Otac mu je radio u IMR-Rakovica kao majstor, a majka u Studentskom domu na Karaburmi u menzi. Imaju jednosoban stan na Karaburmi koji je njegova majka otplaćivala 20 godina.

Borko je završio vojnu gimnaziju 1992. godine i bio raspoređen prvo u Nišu u vojnoj policiji, a zatim u Leskovcu. Otac mu je umro kada je imao 11 godina od moždanog udara na radnom mestu. Podigla ga je majka. Retko pošten i dobar čovek. I dan danas.

Te 1993. i 1994. dobija nekoliko prekomandi, od Hrvatske do Trebinja. U Sarajevu je prvi put ranjen 1995 u desnu nogu iz snajpera. Provodi po ratištima ceo period. Njegova majka o njemu ništa nije znala skoro godinu dana.

Kada je sve to prošlo, kao “nagradu” dobije prekomandu u Beograd da bude bliže majci i WMA zbog kontrole noge. Raspoređen u kasarni na Topčideru. Tu se malo sredio i primirio i oženio.

1997. dobija blizance Marka i Milicu. Sreći nema kraja. Suprugu zapošljava u Generalštab na konkurs za civilno lice-kafe kuvarica. Sve ide ka boljem. Stara majka presrećna.

U januaru 1998. dobija prekomandu u Đakovicu na Kosovu i Metohiji, a zatim u martu u Prizren.

O tom periodu nikad ne govori. U Srbici prilikom čišćenja terena i akcije u julu 1998. bude ranjen sa dva metka. Jedan mu pogodi staru ranu u desnoj nozi, a drugi desnu stranu grudnog koša.

I to on junački podnese u VMC u Nišu. Izađe sa klinike u decembru 1998. godine. Samo 7 dana je bio na poštedi kući i proslavio Novu Godinu sa porodicom i baš na Božić 1999. godine po njega dolazi patrola i uručuje mu naređenje da odmah dođe u Generalštab da mu se odredi novi ratni raspored.

On pođe sa patrolom. Ne odu u generalštab, već ga odvezu u kasarnu 7.juli na Voždovcu. Tamo po njegovoj priči, mlada vojska sa svih strana i rezervisti.

Tu dobije naredbu da narednih nekoliko dana mora da radi sa vojskom. Radio je normalno od 7-15 i išao kući. Nikad se nije požalio na bolove ili da ne može ili neće. Osećao je konstantno bolove u desnoj nozi.

Početkom februara dobija naređenje da sa svojom četom ide na gađanje i vežbe u predelu Pasuljanskih livada. Punih 7 autobusa mlade vojske i on sa njima krenu pred zoru. I na putnom nalogu je pisalo da idu na važbu na Pasuljanskim livadama.

Na pola puta, stiže ih vojno vozilo, presreće i predaje im novu naredbu. Pravac Kosovo i Metohija.

Mlada vojska, jedni pevaju, drugi plaču, treći zanemeli od straha, četvrti i ne znaju gde idu. On se trudi da im podigne moral.

U Gnjilane stižu oko 10 ujutru, direktno bivaju raspoređeni na položaje, straža, prijavnice. Nije bilo nekih teških okršaja, bilo je tu i tamo puškaranja. I mlada vojska se malo oslobodila, shvatili su gde su…

Sredinom marta 1999. kreću sve češće borbe u okolini Gnjilana. Svakodnevne.

General Lazarević izdaje naredbu da se prave makete tenkova i vozila od dasaka i da se improvizuje. Avioni gađaju upravo te makete. Šteta je samo bila što nismo imali PVO koji bi mogao da dejstvuje kad se avion otkrije, naše rakete su bile malog dometa. Puca se odozgo, puca se odozdo, sa svih strana. Naša vojska se hrabro bori i ne posustaje.

Tog 28. marta 1999. prilikom bombardovanja, Borka pogađa geler u glavu a pored njega ginu njegova 3 mlada vojnika. Prebace ga na VMC Niš a zatim na VMA u Beograd. Jedva preživi, 22 dana bio u komi. Završi se rat, Borko nesposoban za službu, vodi borbu za invalidsku penziju. Jedva mu odobre. Penzija minimalna, 16.000 dinara. Nekako on počinje da se oporavlja od gelera, počinje da hoda, terapije, lečenja, počinje da sam da funkcioniše koliko može.

Te 2002 druge umire mu majka. Od te penzije i ženine plate nekako su živeli. Do 2007. Tada mu ustanove na desnoj nozi neki oblik karcinoma i veoma brzo mu odseku desnu nogu do kuka. Ostaje 100% invalid. I dalje prima 16.000din zbog “malog radnog staža”.

U kući katastrofa, deca još mala, primanja mala, on nesposoban da pomogne, borba, tuga.

Onda 2010. njegova žena odluči da je bolje da ona i deca odu od njega i nastave da žive kod majora Krtolice (pobegao iz onih krajeva koje je Borko oslobađao 90-tih) i sa kojim je bila u vezi. Ostavi ga i odvede i decu. Borko odmah hteo da se ubije ali smo ga odvratili. Nakon par meseci njegova žena sudskim putem zatraži od njega da plaća alimentaciju za decu. Sud odredi 30% od penzije da idu decu. Nije se bunio za to.

Nikad nije prosio po ulici. Nas nekoliko su mu svakodnevno donosili sve što smo mogli. U sred noći kad zatreba.

Sad su deca već velika, oboje studiraju. Obilaze ga ponekad. Nije im uskratio onih 30% ni sad kad su punoletni. Kaže: Tata toliko može ovakav….

Borko sam živi, ranjavan 4 puta, bez noge u kolicima. Ponosan i hrabar i plemenit.

Ispričah vam ovu priču jutros, čisto da vam kažem da u Srbiji žive i oni čiji su problemi veći od naših.

Žive….”.

Na svu sreću, Borko nije sam i zahvaljujući prijateljima i humanim građanima dobio je prekopotrebnu pomoć.

– Danas sam mu odneo jedan paket koji je poslala jedna gospođa iz Užica, odnosno nije poslala već je zamolila nekog svog rođaka ovde u BG da napravi paket i donese ga. Čovek me je kontaktirao, ja sam ga odveo direktno kod Borka. U paketu je bilo konzervirane hrane i sapuna i šampona i u papiriću zamotano 20 eura. Tako je ona htela – napisao je ovaj prijatelj.

Pored toga, kako je objasnio, Borka su kontaktirali iz jedne beogradske advokatske kancelarije i pregledali mu papire i rekli da će mu sve završiti besplatno, uradiće mu reviziju invalidnine i izdejstvovati maksimalnu na koju ima pravo, negde oko 45.000 dinara mesečno.

Odradiće to brzo. Takođe su mu rekli da ima pravo da podigne i novac sa osiguranja koje mu je uplaćivano. Javili su se i neki ljudi iz socijalnog i danas ide kod njih da vidi šta mogu da mu pomognu oko tuđe nege i ostalog.

“Hvala svima koji su podelili moj status, pomogli ste svi Borku i on je zahvalan”.

Međutim, kod Borka preovladava stid, umesto ponos što je ostao pošten i što se u životu nikada nije predavao.

– Marjane, možda nisi trebao javno da napišeš moju situaciju, mene je sramota da primam i uzimam milostinju. Šta će ljudi da misle o meni? Do sad ste mi ti i Neven bili sve i od vas me nije sramota da tražim i uzimam, a sad svi znaju da sam gladan

(Dijaspora.news/telegraf.rs)

Click to comment

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana.

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

IZDVAJAMO

To Top