Roland Bartecko, bivši podoficir Bundesvera, dvaput je ratovao protiv Srba: jednom za HVO, drugi put za OVK. Zbog ubistva srpskog pukovnika proveo je 16 godina u zatvoru. Osuđeni terorista danas živi u Prištini.
“Tada, 1988, još je postojala vojna obaveza, ali ja sam otišao prevremeno. Zašto? Nešto mora da se radi. Ostao sam četiri godine u Bundesveru, profesionalno, postao i podoficir. Nije loše, već kao 17-godišnjak imaš platu, živiš u kasarni i još dobijaš džeparac. Pad Zida i ujedinjenje Nemačke doživeo sam u vojsci. Bundesver tada još nije išao u misije u inostranstvo. Moja padobranska jedinica je recimo prvi put otišla 1993. u Somaliju, ali ja više nisam bio tu. Posle je došla Bosna – čak sam ih tamo sreo. Zapravo, posećivao sam ih u Hrvatskoj, u Trogiru, kada sam imao slobodne vikende…
Iz Bundesvera sam otišao 1991. Nemam pojma zašto je u Špigelu pisalo da sam nečasno otpušten. Tako nešto u Bundesveru pravno i ne postoji. Ja sam sâm podneo zahtev za otpust i to je prihvaćeno”, priča on za “Dojče vele”.
Pratili smo rat u Jugoslaviji. Hteo sam da odem i ranije, ali sam morao da položim maturu. Nije to bilo po sebi protiv Srba, već za nezavisnost Hrvatske i, kasnije, Bosne navodi Bartecko.
Roditeljima nije rekao da ide u Zagreb. Prijatelje je zvao, ali niko nije hteo sa njim. Iz hrvatskog Ministarstva odbrane je poslat u neku kancelariju, odatle preko Međugorja do Mostara, da se pridruži Hrvatskom vijeću obrane (HVO). Tamo je završila većina nemačkih dobrovoljaca, prema tadašnjim saznanjima nemačke Vlade, njih stotinak. Uglavnom, kako piše u pomenutom dokumentu, “plaćenici sa desnoekstremnom pozadinom”. Neonacisti. On je završio u gardijskoj brigadi HVO nazvanoj po radikalnom ideologu iz hrvatske emigracije Anti Brunu Bušiću. Umesto Srba, kroz nišan je gledao Bošnjake.
Bilo je, kaže, toga i u HVO-u, polupijanih četa koje zađu u neko selo pa pljačkaju, pale i ubijaju. Ali to su izuzeci. Na portalu quora.com više od 15.000 ljudi prati šta Bartecko piše o ratu, taktici gerile, užitku u cigareti posle borbe. O smrti, posebno o procesu umiranja. Piše da su nakon prve borbe u Mostaru od njih osamnaest iz jedinice živu glavu izvukla svega sedmorica.
Mostar je za hrvatske vojnike tada važio kao Istočni front za Nemce u Drugom svetskom ratu – najgore što može da ti se desi. Skoro je kraj rata, završena je Oluja, u toku je operacija “Maestral 2” kojom su trupe bosanskih Srba potisnute sa poteza od Bosanske Krupe do Donjeg Vakufa. Iza toga je ostao brisani prostor, mrtvi i prognani. Pravosnažne su presude protiv pripadnika hrvatske vojske za egzekucije zarobljenika u Halapiću i Mliništu. Bartecko je bio u tom rejonu, ali za zločine navodno nije znao. Najviše što su on i drugovi radili, kaže, bilo je da iz napuštenih kuća uzmu hranu i piće.
– Sećam se Šipova… kada smo ušli, bio je to normalan gradić, nije bilo mnogo uništenog jer su se Srbi povukli. Tamo smo samo prenoćil. Posle dve, tri nedelje smo opet prolazili tuda. Šipovo je bilo uništeno, ali ga nije uništio rat. Odneli su sve što nije bilo zakovano. Loše je kada se za to krive vojnici. Kada se završilo, bio sam severno od Mrkonjić Grada, ka Banjaluci. Front se stabilizovao i znali smo da neće ići dalje iako su Hrvati mogli da uzmu Banjaluku – dodaje on.
Kraj rata bio je početak dosađivanja za Rolanda Bartecka. Onda se zakuvava na Kosovu i taj zov je jači od plaža i kupleraja Bankoka. U Tiranu je stigao 1998, preko Italije. Odlučio se za Oslobodilačku vojsku Kosova.
– Bio je drugačiji rat, gerilski. Na Kosovu nije bilo ničega. To je bio izazov. Uvek smo bili u maloj grupi i nismo imali komandante. Sami smo odlučivali kakva ćemo borbena dejstva preduzeti. Male jedinice su mogle da odluče recimo i da ceo dan piju kafu i ne rade ništa. Centralizovana je bila pre svega logistika, uglavnom iz Albanije, kako bi se vojnici snabdeli oružjem i municijom. Sećam se sela u blizini Mitrovice. Sećam se da smo se pitali kako je moguće da su Srbi ovuda prošli, ali da selo nije spaljeno po običaju? Onda smo pronašli pismo srpskog vojnika, mora da ga je zaboravio… bio je redov, iz Beograda, morao je da se bori. Dakle nisu svi isti. Oni su se normalno ponašali. Bio je frustriran, pisao je drugarima u Beogradu da popiju koje pivo i za njega – priča Bartecko.”U rejonu Mitrovice pobijeno oko hiljadu Srba, ali OVK je generalno čist”
Nadenuli su mu nadimak Šaban, što je ime osmog meseca po islamskom lunarnom kalendaru, meseca pre Ramazana.
– Posle sam saznao da je to seljačko, zastarelo ime. I danas me neki zovu Šabi.
(Dijaspora.news/kurir.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.