All for Joomla All for Webmasters
Intervju

ŽARKO LAUŠEVIĆ Gde god kreneš, odnećeš i sebe

Srpski filmski festival Čikago ove godine će otvoriti Žarko Laušević, glumac ovenčan najprestižnijim filmskim i pozorišnim priznanjima u nekadašnjoj Jugoslaviji, a na poslednjem Filmskom festivalu glumačkih ostvarenja u Nišu, nagradjen je najvećim  priznanjem ovog festivala  – Grand Prix – Naisa, za najbolje glumačko ostvarenje ovogodišnjeg festivala

Razgovor vodio: Vanja Bulić

 

Cetinjanin po rodjenju, Laušević je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Bio je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a na filmu je debitovao 1982. godine ulogom u filmu “Progon”. Potom slede uloge u fimovima “Savamala”, “Direktan prenos”, a uloga Šilje u seriji “Sivi dom” lansira ga medju glumačke zvezde ondašnje Jugoslavije. Ulazi iz uloge u ulogu u filmovima i serijama – “Šmeker”, “Oficir s ružom”, “Braća po materi”, “Boj na Kosovu”, “Original falsifikata”, “Bolje od bekstva”, “Kaži zašto me ostavi”, “Nož”…
Nagradjivan je Zlatnom arenom u Puli, nagradom Grad teatar  u Budvi, nagradom koja nosi ime Zorana Radmilovića, Sterijinom nagradom, nagradom Car Konstantin i Gran Prix – Naisa u Nišu, nagradom na Filmskom festivalu u Herceg Novom… Nakon jednog tragičnog dogadjaja u Podgorici, 1993. godine, zaustavljena je jedna briljantna glumačka karijera… Žarko se ove godine ponovo pojavio na filmskom platnu.

 Susret sa publikom u Nišu, na Filmskom festivalu glumačkih ostvarenja, bio je dostojanstven i emotivan. Kako si taj susret doživeo i preživeo?

Kao ponovno vidjenje sa starim prijateljem, kao nešto što ste priželjkivali mnogo vremena, ali ste toliko bili odvojeni da se već i pribojavate tog susreta. Hoćemo li se uopšte i prepoznati posle toliko godina? Bio je to zaista emotivan i dug, iskren zagrljaj. Za mene je ovogodišnji Niški festival imao i jednu dodatnu dimenziju. Bio je to i drugi balkanski susret sa mojom najmlađom ćerkom, koja me dosad nije doživljavala kao glumca. Proveli smo u Srbiji zajedno pre ovoga samo njenih prvih šest meseci života devedeset i devete godine, u vreme bombardovanja Srbije i Crne Gore.

 Kako objašnjavaš žedj publike za tvojim likom na velikom ekranu?

 Ne mislim da je moje da tumačim reakcije publike, ali ako ipak pokušam da se izmestim i pogledam stvari sa strane, pretpostavljam da se nekoliko stvari tu poklopilo. Dugo izbivanje, podsećanje na neka bolja vremena, kod nekih poistovećivanje ili empatija prema tragičnom udesu iz devedeset i treće. Onda verovatno i moja literarna ispovest, a možda i prepoznavanje emocija koje, nažalost, ne umem da eliminišem iz bilo čega što radim.

 Film „Smrdljiva bajka“ ti je doneo pregršt priznanja i publike i kritike. Kako je šmeker i oficir s ružom postao prosjak i koliko je ta činjenica metafora za godine koje su pojeli skakavci?

 Zaista se i dešava da živim u sopstvenoj, a čini mi se i široj metafori. Fucnuli smo se, ne malo, u medjuvremenu. Ako su taj „oficir s ružom“ ili „šmeker“ bili oličenje, a mi svi svedoci jednog drugog, boljeg, neko će možda reći i lažnog vremena, ipak ćemo se svi složiti da je to vreme makar bilo bezbrižnije. Bili smo na dobrom putu opraštanja sebi i drugima za zla učinjena u prošlosti i gajili smo ozbiljnu nadu da se tako nešto više ne može ponoviti. Ali, pali smo, “jer smo padu skloni bili”, što bi rekao Miljković. Istina, ustali smo nakon tog pada, ali ne ličimo li svi sada na neke beskućnike koji tumaraju tražeći novi izlaz i nadežniju budućnost. Kao da su naši životi tu negde pored nas, a mi, malo odrtaveli i umorni već, ne znamo kako da uskočimo u njih. Naravno, ovo je lični stav, iz ugla generacije kojoj ja pripadam.

 Nakon uspeha u Srbiji i Kanadi, film kreće sa prikazivanjem širom Amerike. Hoceš li se pokloniti publici u Njujorku, Vašingtonu, Dalasu… i da li ce publika imati prilike da tada kupi i tvoje knjige?

 Nisam nikada prisustvovao književnim večerima koje su organizovali moji izdavači. Bilo je tu i opravdanih razloga i stvarne nemogućnosti, ali ovoga puta će uz projekciju filma publika moći i da kupi primerak moje “Druge knjige” i ja ću sa zadovoljstvom biti tu da čujem njihove impresije povodom filma, knjige…

Nakon svih ovih gradova otvorićeš Srpski film festival Čikago. Pored tebe biće tu i scenarista, reditelj i producent filma „Smrdljiva bajka“, Miroslav Momčilović. Raduješ li se jednom srpskom festivalu u Americi?

  To je svakako veliko zadovoljstvo – imati festival našeg filma u Americi i mislim da je zaista odlična ideja proširiti ga i na ostale veće gradove Sjedinjenih Država, kao što su organizatori uspeli i ovog puta.

 U ovom filmu si saradjivao sa Jelenom Djokić, predstavnicom novog glumačkog talasa u Srbiji. Kako ocenjuješ taj talas?

  Jelena Đokić je pravo blago. Spoj talenta, šarma, brzine, prave, pametne reakcije. Bilo je veliko zadovoljstvo raditi sa njom. Takođe imao sam sreću i da upoznam još nekoliko sjajnih glumaca u filmu “Smrdljiva bajka” i da radim s njima. Što se tiče tog novog talasa, kako ih nazivaš, mogu samo da se veselim njihovim pojavama, ali i da se zapitam kako li će uspeti i gde da preliju svoj talenat. I hoće li uspeti da od svog zanimanja održe goli život? U zemlji gde se toliko voli, ali i ne ceni umetnost, teško je naći odgovor na to pitanje.

 Pripremaš ulogu princa Djordja Karadjordjevića u seriji Dragana Bjelogrlića. Kako se spremaš za ulazak u lik istorijske ličnosti? Šta nisi znao o Djordju i šta te posebno iznenadilo, obradovalo ili razočaralo?

 Ovde se radi o jednoj stvarno minijaturnoj epizodi, čiju funkciju u celoj seriji ne mogu da otkrivam. O Djordju Karadjordjeviću imam saznanja iz njegovih memoara, drugih istorijskih, ali i privatnih izvora. Vrlo intrigantna ličnost, o kojoj istorija još uvek nema pravi sud. Izuzetnost njegove harizme i sudbine sigurno zaslužuje i dublje sagledavanje od ovog koje će se naći u Bjelogrlićevoj seriji. Pokušavam, kao pri svakom pristupu istorijskoj ličnosti, da pronadjem što više detalja iz njegovog ponašanja, navika…

 oslednji put sam te u pozorištu gledao u „Staklenoj menažeriji“ u Beogradskom dramskom pozorištu. Da li postoje šanse da se pojaviš u nekoj pozorišnoj predstavi u Beogradu? Iskreno: sanjaš li pozorište i koju ulogu?

 Bilo je nagoveštaja i nekih pokušaja na tu temu. Nažalost, ja ne mogu sebi da priuštim mogućnost repertoarskog pozorišta kod nas. Ono za šta sam uvek otvoren je eventualni projekat zasnovan na brodvejskom principu, koji bi me odvojio od Njujorka na nekoliko meseci samo.

 Svojim ispovednim knjigama si potukao sve izdavačke rekorde u Srbiji. Da li pripremaš nastavak?

 Da, pokušavam da zaokružim tu priču. Ponekad pomislim da sam završio, ali mi stalno nešto izmiče. Imam i drugih započetih stvari, ali mislim da bi bilo fer prema čitalačkoj publici okončati taj ciklus, koji će ovog puta imati malo drugačiju formu.

 Da li u svojim knjigama vidiš i filmsku priču?

 Uvek se trudim pri pisanju da razmišljam filmski. Ali, ja se, sam, zasad ne bih upuštao u avanturu prebacivanja moje priče na film. Kao što još uvek pre završetka trećeg, nadam se i poslednjeg dela, ne bih da žurim sa mogućim prevodima.

 Pisanje je kao droga, kad te uhvati – ne pušta. Možemo li, zato, očekivati neku tvoju knjigu u kojoj nećeš ti biti glavni junak?

  Da, sigurno, ali gde god kreneš odnećeš i sebe.

 Neizostavno pitanje na kraju razgovora: kakvi su tvoji planovi za budućnost?

 To ne zavisi od mene. To zavisi od – budućnosti. Alfred Žari je negde zapisao: “Nikada nećemo uspeti da srušimo sve, ako ne srušimo i ruševine, a jedini način da to uradimo je da te ruševine upotrebimo za izgradnju novih građevina.”

Izvor ogledalo

Click to comment

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana.

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

IZDVAJAMO

To Top