All for Joomla All for Webmasters
Dijaspora

PRIČE IZ DIJASPORE “Više mi se kući ne ide, vole nas sam kad dajemo pare, inače smo PAPCI”

“Svakog meseca šaljemo pare u Bosnu, jer je više od polovine rodbine nazaposleno, a i ono malo što radi ili prima penziju, kao da ništa i ne primaju. Oni u nas gledaju kao u neke čarobnjake i ja tu sliku ne smem da im pokvarim”, rekao je Sarajlija koji radi i živi u Nemačkoj
 “Starog BMW-a, kojeg sam kupio polovnog i držao ga u garaži od prošlog leta i posete domovini, jer na posao, tamo u Nemačkoj, idem isključivo vozom, a na pijacu biciklom, dobro sam izglancao. Kupio sam nove ratkapne i navlake za sedišta, tako da sam ga napucao, pa izgleda kao nov. Žena i deca su pokupovala hrpu majica, suknji, pantalona, i još nekih drangulija na rasprodaji, pa su, po kćerkinom nagovoru, pobacali plastične kese od tih jeftinih radnji, a kupljene stvari sve fino prepakovali u neke ukrasne i poskidali cene, tako da se ne vidi koliko smo sve platili. Uzeli smo svu godišnju ušteđevinu, žena se malo uvalila i u crveno na kartici, pa smo pre dve sedmice došli ovde na očevinu, da se kao odmorimo, a onda, da se vratimo praznih džepova”, priča Sarajlija.

Ovako, moleći da mu se “ime ne stavi u novine”, jer “ko će živ rodbini pred oči”, svoju godišnju avanturu, zvanu ‘odmor u domovini’, dočarava Sarajlija koji je, kako kaže, od 1994. godine, nakon što je teško ranjen i sa porodicom izmešten u inostranstvo, prestao biti Sarajlija, a postao “dijasporac”.

Postao je bankomat

Kaže da teško radi u jednoj firmi, kao i njegova supruga, koja u dve smene rasprema kancelarije i riba tuđe kuhinje, kako bi školovao decu i pomogao bar tri familije uže rodbine u Sarajevu.

“Svakog meseca šaljemo u Bosnu pare, jer više od polovine rodbine je nezaposleno, a i ono malo što ih radi ili prima penziju, kao da ništa i ne primaju. Oni u nas gledaju kao u neke čarobnjake i ja im tu sliku ne smem pokvariti. Nekad sam pokušao kazati kako teško radim, ali ovi moji kao da su gluvi, nikada to ne čuju. Oni misle da meni tamo u tuđini pečene kokoške padaju s neba. Ne nabijam nikom na nos, ali pomalo sam umoran od svega, od toga da sam postao bankomat iz kojeg se izvlači lova”,  nastavlja priču.

Kaže da je njegova priča identična pričama hiljada drugih “dijasporaca”, odakle god bili.

“Ima ih što su se snašli, pa dobro zarađuju, ali oni su mudriji, pametniji, leti idu na godišnji negde u inostranstvo, a obilaze samo najužu rodbinu, pa nekako izbegnu sve ovo.”

Nije iz tužne dijasporske priče

Zaina Gafić Tocchetti, koja već dugo živi u Švajcarskoj, kaže nije iz ove “tužne dijasporske priče”, ali zna da ih ima napretek. Ipak, kad dođe kući, želi pomoći roditeljima.

“Tako ja navalim da nešto platim, a onda se moj tata kao opire i na kraju kaže: ‘Dobro, Zina, ti plati velike, a ja ću male račune’. Eto, na kraju nam je to postala naša interna zezancija”, kaže Zaina, koja upravo provodi godišnji u BiH.

Ima raznih primera, pa navodi primer poznanika, iseljenika iz Doboja, koji, kaže, svake godine digne mali kredit samo da bi, kad dođe u svoju mahalu, bio ono što oni od njega očekuju da bude, piše Al – Jazeera.

“Onda se jadan čitavu godinu doziva od tog kredita, radi kao rob po dva-tri posla i taman kad se malo oporavi, valja mu ponovo na godišnji u Bosnu. Ama, najgore mi je kad kažu: lako je vama. I ja onda zaćutim. Kome išta nakon toga objašnjavati?”, pita, dok njegova kćerka, 22-godišnja studentkinja u Hamburgu, dodaje:

“Znate kako izgleda naš boravak ovde: kad dođemo svi se skupe, prvo uža rodbina, onda i šira, a ubrzo počne dolaziti i komšiluk. Prvo je to ona fina vesela priča – kako si, kud si, gde si, jesi lepa… sve uz kafu, pitu i kolače, a dok mi delimo one kese sa poklonima. A onda krene kuknjava i moj otac, koji se, usput rečeno, nikad nije oporavio od toga ranjavanja i radi tako bolestan, vadi pare, vadi, ne znam ni ja odakle više. Mama ćuti, a znam da u sebi broji koliko je dao, da razmišlja šta ćemo kad se vratimo, od čijeg će stana krenuti sa čišćenjem i peglanjem.

A kad izađemo u grad, niko ništa ne plaća, samo moj otac. Plaća i robini, i komšijama, i svakom ko naiđe. Pa ih odvedemo i na more. Svima lepo, svi se cikoću, smeju, samo moja mama grize usnu, uveče joj oči k’o reflektori, a otac se pravi da je sve u redu, a znam da krišom pije sodu-bikarbonu da ublaži bol u želucu.”

Kao u “Našem malom mestu”

Ona se pita zašto njeni rođaci samo sede po kafićima, a ništa ne rade.

Kad dajemo pare dobri smo, inače smo “papci”

“Vole nas samo dok dajemo pare, a inače smo za njih seljaci, papci. Smeju nam se iza leđa. Nisam jednom čuo kako, kad ulazimo u neku kafanu, kažu: ‘Uuu, eto dijaspore, vidi im opreme!’, misleći na to kako se oblačimo. Nekad ustanu pa odu, a nekad ostanu i glasno komentarišu naš naglasak, kad ubacimo neku stranu reč”, žali se Adnan M., poreklom iz Zvornika, a koji se, nakon zadnje loše epizode prilikom “odmora u domovini” odlučio vratiti i zadugo ne dolaziti.

“Kad već nemaju posla za ono za što su se školovali, što se ne prekvalifikuju, što ne rade nešto drugo? Mislim da bi mom ocu bilo lakše dići im kredit da naprave malinjak ili pokrenu neki mali biznis, nego što ovako svake godine šalje – kao da sipa vodu u šuplje bure”, kaže uz opasku kako ona uz studije redovno radi i neki poslić, kako bi imala za džeparac.

Njen otac dodaje kako ga to poseća na scenu iz serije “Naše malo mesto” koja se prikazivala 70-ih godina prošlog stoleća, kada povratnik iz Amerike, neki gospodin, dolazi na šetalište u vreme radnog dana i vidi stanovnike kako ništa ne rade, već samo šetaju ili sede i ispijaju kafu, a onda kaže: “A ća je ovo, neki holidej?”

Dijaspora.news Izvor srbijadanas

Click to comment

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana.

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

IZDVAJAMO

To Top