Dijaspora

NAŠ SERIJAL ĐETIĆI U ARIZONI: Unuk četničkog vojvode ekspert za imigraciju

By Admin

Posted on 31/05/2019

Gotovo da nema Srbina ili Crnogorca u američkoj saveznoj državi Arizoni, da ne zna dvojicu istaknutih Amerikanaca, a ustvari uglednih đetića: državnog tužioca Arizone Marka Brnovića (Mark Brnovich) koji je poreklom iz Lješanske nahije, kao i advokata Pavla Đurišića (Paul Djurisic), inače eksperta za imigraciona pravna pitanja i unuka legenadarnog crnogorskog vojvode čije ime nosi.

I Brnović i Đurišić su rođeni u Americi, prvi 1966. a drugi 1965.godine. Danas žive u Finiksu i parohijani su pravoslavne srpske crkve Svetog Save u tom gradu. Brnović je otac dve ćerke, dok Đurišić ima dva sina.

Pavle Đurišić (Paul Djurisic) je unuk četničkog vojvode Pavla Đurišića. Na svet je došao u Čikagu 26. decembra 1965. Njegova mati je Amerikanka. Otac Ilija Đurišić, koji je rođen 1940. godine, stigao je u Ameriku 1961. Paulovi roditelji su se upoznali u okolini Filadelfije i doselili u Čikago 1964.

Ilija je bio dete kad mu je otac, vojvoda Pavle Đurišić ubijen. Podigla ga je majka Gorica. Kad je odrastao ilegalno je, za vreme komunističke Jugoslavije, prebegao u Italiju i otud otišao u Ameriku.

“Moga oca Iliju su stalno pratile tajne službe, bio je ponižavan i ismevan. Ipak, to ga nije sprečilo da postane jedan od najboljih ping – pong igrača u Beogradu, u to vreme. Iako mu nikada nije bio izdat jugoslovenski pasos i nije mogao da putuje u zapadne zemlje, mogao je kao sportista da nastupa u Bugarskoj, Mađarskoj i Rumuniji sa svojim timom na turnirima. Godine 1960. njegov tim iznajmio je autobus da bi išli da gledaju Olimpijsko prvenstvo u Rimu. Njegovi prijatelji sportisti sakrili su ga u prostoru za prtljag i tako je uspeo da konačno pobegne. Čekao je u Italiji šest meseci dok naš rođak Cemović (koj je već bio u Americi) nije uspeo da ga upiše na univerzitet u Bafalu. Mom ocu Iliji bilo je dvadeset godina kada je pobegao iz Jugoslavije”, ispričao je Paul Đurišić.

Unuk vojvode Đurišića seća se takođe porodične priče kako je njegov deda upoznao svoju suprugu Goricu.

“Kada je pre Drugog svetskog rata moj deda Pavle prvi put video moju baku Goru (Goricu Bakić) i poželeo da je upozna, njegov prijatelj je bio sa njim na “Vespa” motoru tom prilikom. Taj prijatelj je bio Milovan Đilas. Druga priča, koju mnogi znaju, tokom rata bio je deda nemački zarobljenik i poslat je u logor u Austiji. Pobegao je. Tri dana se krio na dnu mobilnog poljskog nužnika sve dok ga nisu izneli iz logora ne bi li ga izpraznili. Tri dana je proveo među fekalijama”, priseća se Đurišić.

Paul Đurišić je u davnašnjem razgovoru za list “Sloboda” (Liberty) iz Čikaga, kazao da je tek kao tinejdžer, postao svestan ko mu je bio deda, počeo da istražuje i postavlja pitanja u vezi njega.

“Sećam se i mnogih pretećih telefonskih poziva od stane komunista našoj kući u Čikagu, čak i kroz 1982. godinu (da, čak i pošto je Tito umro). Takođe se sećam i crkvenog raskola i kako je moj otac izabrao jednu stranu, priklonio se episkopu Dionisiju Milivojeviću, pa je bista moga dede u srpskom manastiru u Libertivilu zbog toga ostala neodržavana godinama”, kaže unuk Pavla Đurišića.

Tek posle prve posete Srbiji i Crnoj Gori 1998. godine, kaže Paul, počeo je da shvata koliko je njegov deda bio važan za mnoge.

“Jedan vlasnik zatvorio je svoju kafanu samo da bi pričao sa mnom. Davao sam i intervijue. Iako sam bio ponosan na svog dedu, bilo mi je neugodno jer ja sam ipak samo njegov unuk. Ja nisam učinio nikakva herojska dela niti dao svoj život za kralja i otadžbinu kao on. Dešavalo se i dok sam odrastao, da u Americi sretnem ljude koji su se borili uz njega, neki su čak i plakali preda mnom sećajući se na te dane. Takođe, imao sam prilike da sretnem i američke pilote koje je moj deda spasavao i to mi je itekako otvorilo oči”, doadje on.

Paul ima rodbinu i u Srbiji i u Crnoj Gori, koju obilazi često. Od prvog dolaska 1998. u Srbiji je bio desetak puta. Međutim, u Crnu Goru nije kročio od 2003. godine, kada je prilikom pokušaja podizanja spomenika vojvodi Pavlu Đurišiću crnogorska policija dinamitom raznela postolje.

“Posle tog događaja rešio sam da više ne odlazim u Crnu Goru. Otac, brat i ja, bili smo tamo jer je bilo u planu postavljanje spomenika. Ali tog dana Đukanoviceva policija minirala je spomenik. Cele nedelje nas je pratila štampa i pisala o tome. Ipak, te nedelje je održan parastos u manastiru u blizini Berana i dve ipo hiljade ljudi je skandiralo: Pavle, Pavle! Ja sam tada potpisao oko dve hiljade autograma a pre toga nisam potpisao ni jedan autogram u životu. Poniženje i radost u isti mah”, seća se unuk vojvode Pavla Đurišića.

Za više od 25 godina advokatske karijere Paul Đurišić je u imigracionim pitanjima uspešno zastupao ljude iz preko 30 zemalja širom sveta. Ali, sa prostora bivše Jugoslavije nije ih bilo puno, osim Srba. Smatra da je razlog tome njegovo poreklo.

Sa suprugom Tamarom ima sinove Nikolu i Luku.

Foto: generalmihailovich.com