All for Joomla All for Webmasters
Dijaspora

“MI SMO SADA KAO ŽIVE METE” Kako žive Srbi na Kosovu dok se Beograd “igra vozićima”

“Svi mi južno od Ibra želimo da živimo normalno i u miru, ali kad god političari podignu tenziju, mi smo ovde žive mete.”

To ističe za “Blic” Darko Dimitrijević iz Goraždevca, srpske enklave kod Peći.
Darko je urednik-novinar na radiju “Goraždevac” i najbolje zna kako je nositi žig Srbina među albanskom većinom dok se napetost oseća u vazduhu.

Tenzije zbog “slučaja voz” ponovo su mu uvukle jezu pod kožu.

“Ovo su dani kada po pogledu vidiš da si nepoželjan”

– Ćerke bliznakinje od tri godine i žena ne izlaze iz sela dok se ne smire malo strasti, a ja zbog posla moram da se krećem. Idem automobilom do Peći i nije mi svejedno pošto imam srpske tablice i mogu svakog trenutka da me kamenuju. Ovo su dani kad po pogledu vidiš da si nepoželjan. Taman uspostaviš zajednički odnos sa Albancima i onda se opet sve naruši – kaže Dimitrijević.

U Goraždevcu, kako navodi, ima barem 50 automobila sa srpskim registarskim oznakama i njihovi vlasnici se ovih dana osećaju kao glineni golubovi.

– Recimo, saobraćajna policija je komšiju izvukla iz kolone samo zato što ima kragujevačke tablice – objašnjava Dimitrijević.

Život između dva haosa

Da situacija nije nimalo naivna kaže i Živojin Rakočević, direktor Doma kulture u Gračanici, inače pesnik i novinar sa Kosova.

– Sve ovde je zasnovano i postignuto zahvaljući incidentima i haosu koji je posle njih nastao. Decenijama od jednonacionalnog trovanja do pogroma 17. marta, živi se između dva haosa, jer nema demokratskih promena i funkcionalnih institucija, pa je puštanje krvi “neophodno” – priča on.

Kako navodi, Srbi računaju vreme od 17. marta 2004. godine jer posle njega više ništa nije isto, a hiljade incidenta, koji se u međuvremenu dešavaju na terenu, služe da održavaju mržnju i psihologiju konačnog obračuna.

U strahu od novog pogroma

– Hapšenje Ramuša Haradinaja u Francuskoj i slučaj “voz” postali su jedan incident, tako da su stvoreni svi uslovi da se na Kosovu i Metohiji ponovi martovski pogrom iz 2004. godine. Odnos prema Srbima se promeni bukvalno za nekoliko sati, kada nastupi povišena i naglašena hladnoća u komunikaciji, ponašanje prodavca u trgovini, policajca ili nekog činovnika, i sve to pokazuje da je sve spremno za zlo – opisuje Rakočević šta se dešava posle svakog trvenja albanske i srpske strane.

Život u stalnom strahu od novog zla

Kako navodi, Srbi imaju taj refleks za atmosferu koja se kreira, pa se čitaju znakovi koji im se šalju i prema njima se uređuje život i ponašanje.

Živojin Rakočević

Foto: Dom kulture Gračanica / PromoŽivojin Rakočević

– To znači ne putuj ako ne moraš, kloni se gradova, gledaj da si manje vidljiv, upotrebi svaki oblik mimikrije, čekaj i trpi da te muka zaobiđe i nadaj se da stihija ne krene – priča on.

“Čim sam videla dekoraciju voza, sve mi je bilo jasno”

Čitava priča sa vozom je neka politička igra, kaže za “Blic” Olivera Radić, profesorka srpskog jezika iz Orahovca.

– Ne razumem se u tu visoku politiku, ali kad sam videla da je voz išaran natpisima “Kosovo je Srbija”, znala sam da neće proći. A zašto? Zato što živeći poslednjih 17 godina na Kosovu i Metohiji znam da se sa tim natpisom ja i moji sunarodnici ne smemo slobodno kretati. To je ispisano u mojoj duši, i zbog mog verovanja da to jeste tako, živim ovde sa svojom porodicom – priča ona.

Surova realnost

Međutim, kaže, mnoge činjenice ukazuju na to da na terenu tako ne stoje stvari. Radić kaže da ona i njeni sunarodnici na KiM nemaju isti pasoš kao i ostali građani Srbije, tačnije uz pasoš moraju da imaju i vizu.

– Imamo dupla dokumenta i Republike Srbije i “Republike Kosovo”, moramo da posedujemo dve registarske tablice iako kažu da je potpisana sloboda kretanja… Ja i moji sunarodnici okrećemo na telefonu 00381 pa onda pozivni broj grada u Srbiji kad hoćemo da čujemo rođake – priča Olivera.

Kaže da se poradovala kada je čula da su u vozu Beograd-Kosovska Mitrovica motivi sa fresaka, jer smatra da ljudi treba da odmaraju oči uz poglede na lepu umetnost, ali…

Nezpaoslenost i strah su ovde glavni problemi

– A šta mi u Orahovcu i Velikoj Hoči imamo od toga? Ja znam da se tim vozom u Orahovac ne bi vratilo dvadesetoro Srba koji su se letos iselili iz Orahovca. Zašto? Zato što za njih nema novih radnih mesta, zato što ovde važi zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, zato što ni jedan jedini Srbin nije dobio posao, zato što se ništa na infrastrukturi nije uradilo u Orahovcu, zato što smo sabijeni u deo grada oko crkve, zato što su nam godinama predstavnici naših (srpskih) vlasti pričali da smo prioritet, a od tog prioriteta se na terenu ne vidi ništa. Zato što u školi (improvizovanoj) nije ništa popravljeno, iako se prilikom svake posete obećavali da će doći sve renovirati, doneti novi inventar – navodi Olivera.

“Zaštite sem Božije odavno nemamo…”

Na pitanje da li se plaši nekakvog revanša albanske strane zbog provokacija sa vozom, ona kaže da su Srbi na Kosovu “pod svakodnevnom prismotrom”.

– Ne traba oružje da nas neko poubija nego to mogu kamenjem, ako hoće. Zaštite, sem Božje odavno nemamo. I ubijaju nas svakodnevno pretnjama, provokacijama, uvredama… – priča ona.

Kaže da ljudi negoduju, da nije trebalo da se ovo sa vozom ovako izdešava, “ali mi smo ovde odavno mrtvi, što se nekog delovanja tiče”.

– Mi smo manjina, i nas niko nizašta ne pita. Ideja o ovakvom vozu bi bila realna samo kada u Briselu i u drugim sporazumima, Šiptarima sa Kosova ne bi bilo dato sve što je dato – ističe Radićeva.

Dijaspora.news/blic.rs

Click to comment

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana.

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

IZDVAJAMO

To Top