Đorđe Janković rođen je kao treće od četvoro dece u prosečnoj porodici, a onda je mnogo toga krenulo nizbrdo… Odrastao je uz dva brata i mlađu sestru. Otac mu je umro kada je imao devet godina, a nedugo nakon smrti oca, majka ih je napustila.
Starija braća su otišla u Italiju i tamo započela novi život, dok je Đorđa i tri godine mlađu sestru čuvala baka po ocu.
Pritisnut nemaštinom, nakon završetka osnovne škole Đorđe je došao u Beograd u potrazi za boljim životom i poslom.
Radio je šta je stigao, dok se nije razboleo. Ali bolesnog čoveka sa epilepsijom malo ko hoće da zaposli. Našao na ulici, kao beskućnik neretko je obrok pronalazio u kontejneru.
Kako u životu ništa nije slučajno, jednom dok je preturao po kontejneru prišao mu je čovek. Dejan Radić iz Aranđelovca je taj dan krenuo na sastanak sa devojkom koja se nikad nije pojavila, čekao je uzalud, a onda je ugledao Đorđa.
“Šta to radiš?” upitao je Dejan.
Tada je nepoznati čovek, pogođen Đorđevim rečima, ponudio mu da dele sve što ima i nema, nudeći mu krov nad glavom i mir. Nakon šest godina potucanja po ulici, Đorđe je dobio dom i uverenje da dobrota ipak postoji.
“Kada je otac umro, stric nas je maltretirao, pokušavao je u par navrata čak našu majku da siluje, proživljavali smo torturu. Nakon godišnjice našem ocu, otišla je na posao, tada je radila kao kuvarica, i više se nikada nije vratila”, započeo je Đorđe svoju tužnu ispovest.
“U radu sam pronalazio spas, vera u Boga me je održala u životu. Kao mali sam skupljao jabuke, nekad i po hiljadu džakova, koje bih tokom zime prodavao, da bismo mogli proslaviti slavu. Jednog dana, bio sam osmi razred, policija je došla u razred i stavila mi lisice na ruke. Optužili su me da sam ukrao meso, a to nikada ne bih učinio. Ja sam pošteno radio”, priseća se Đorđe.
Pod prinudom priznao je da je ukrao meso, iako se kasnije ispostavilo da je to učinio njegov stric, a krivicu svalio na njega.
“Seo sam i rekao babi da ja ne mogu više. Torturu od strica nisam mogao da podnesem. Odlučio sam da odem. Prvo sam pokušao da nađem svoju majku. Policija je pronašla. Kada sam je nakon sedam godina ugledao, pao sam u nesvest”, nastavio je Đorđe.
Posle brojnih poslova koje je radio u Beogradu, sa 19 godina se našao na ulici, bez stana koji nije mogao da plati, jer je ostao bez posla.
“Sa 18 godina sam oboleo od epilepsije, napadi su svakim danom bili teži. Više niko nije želeo da me zaposli, pa sam se tako našao na ulici. Prva tri meseca sam spavao na Kalemegdanu. Nikada nisam dozvolio da budem prljav. Kupao sam se u jednom jedinom javnom kupatilu. Veš sam prao redovno. Nikada nisam ukrao, nikada nisam prosio, lepo bih zamolio za komad hleb”, priča Đorđe.
Spas je nakon šest godina došao u vidu Dejana Radića, koji je ga je odveo u svoju trošnu kuću koja datira još od 1850. godine.
“Razgovarao sam sa svojim ocem, on se složio da Đorđe dođe kod nas. Poslali smo mu pare za kartu. Pogodila nas je Đorđeva tragična sudbina”, ispričao je Dejan.
U međuvremenu Dejanu umro otac, a njegova majka je nasledila penziju, od koje danas svi žive. Đorđe dobija socijalnu pomoć koju troši na lekove.
I danas svi teško žive, ali zajedniči opstaju. Ali kako Đorđe kaže, bogatstvo je u ljubavi i veri, a sreća je u onome što imamo.
(Dijaspora.news/kurir.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.