All for Joomla All for Webmasters
Srbija

Koji pisci su bili zabranjeni u Srbiji i zašto? Ove knjige su direktno udarale na sam državni vrh, a jedna cenzura je trajala vekovima

Jovan Dučič, Zmaj, Miloš Crnjanski, pa čak i Njegoš, u nekom su trenu bili potisnuti, ako ne i sasvim zabranjeni na pisci ovim prostorima. Milovan Đilas nije mogao da se štampa u Titovoj Jugoslaviji, a Vuk Karadžić u Srbiji Miloša Obrenovića. Mnogi domaći pisci podlegli su cenzorskim makazama, a njihove stihove i redove smeli su da čitaju samo najhrabriji čitaoci.

Svetski dan knjige obeležen je juče u celom svetu, a Srbija je jedna od zemalja koja može da se pohvali time da u njoj nema zabranjenih knjiga, što nije slučaj sa mnogo većim i liberalnijim zemljama.

Ipak, nije uvek bilo tako, te su mnogi naši pisci vremenom “stradali” pred preprekama cenzora.

Vrcave, erotske priče koje ismevaju javni moral i skandalizuju skrušeno društvo na prostoru Srbije nikada nisu javno osuđene, kako je to bio slučaj u mnogim evropskim zemljama.

Razlozi zašto su neka štiva bila čitana samo šapatom mahom su bili rezultati neslaganja sa zvaničnog stava državnog vrha i pojedinih autora.

I Dučić bio cenzurisan Foto: Wikipedia/ Obradovic Goran

Najduža cenzura u Srbiji zapravo je trajala vekovima – od pada pod Turke, pa sve do Hatišerifa 1830. godine, Srbi u matici nisu smeli da objavljuju, ni štampaju dela na svome jeziku. Sa autonomijom stigla je i štamparija, ali i evropski propisi koje su se knjige smele objavljivati.

Ukoliko su bile “protiv Božestva” ili “veroispovedanija hristijanskog”, one nisu mogle da vide svetlost dana. Isto je važilo za one koje “sablažnjavaju moral” ili iskazuju stavove protiv “Praviteljstva Srbskog” ili “Praviteljstva stranog” i njihovih činovnika.

Knez je cenzurisao čak i velikog Vuka Karadžića, jer se nije slagao sa njegovom jezičkom reformom i izmenjenom ćirilicom. Srećom, te zabrane nije bilo u Beču, zbog čega prva izdanja Vukovih dela potiču iz austrijskih štamparija.

NUŠIĆ “NI JA SEBE NE BIH OBJAVIO”

Nekada pisci nisu ni čekali da ih neko cenzuriše, nego su to činili sebi sami. Čuveni je primer Branislava Nušića koji je krajem 1880-ih svoje najbolje delo, “Sumnjivo lice”, ponudio upravniku Narodnog pozorišta. Ovaj mu je odgovorio da je tekst odličan, da bi svakako postigao veliki uspeh na sceni, ali i posavetovao Nušiča da ga “odnese kući i spali u furuni”.

Nušić zbog pesme robijao dve godine Foto: Wikipedia.org / Smooth

Komediograf je sačekao da se uprava promeni, ali i od sledećeg direktora dobio upustvo da uništi dramu.

Kada je deceniju kasnije sam Nušić postao direktor Pozorišta, izvukao je komediju i pročitao je iz novog ugla. Kako tvrdi, i sam je shvatio da tekst nije za igranje, te ga vratio na dno fioke. Inače, Nušić je u mladosti zbog jedne pesme u kojoj diskretno ismeva kralja Milana robijao dve godine.

ZABRANJENIH PISACA SVE VIŠE

Sve do Drugog svetskog rata ozbiljnije cenzure književnih dela nije bilo, mada su neki članci u novinama ocenjeni kao nepoželjni, a časopisi gašeni.

Sa novom Jugoslavijom spisak “zabranjenih” pisaca polako je postajao sve duži i duži. Na njemu su se našli svi oni koji nisu negovali i slavili socijalističku, jugoslovensku ideologiju ili su je čak ismevali.

Sam pomen Golog otoka bio je siguran put da vam knjiga bude spaljena pre nego što se uopšte objavi, što je na svojoj koži osetio Dragoslav Mihailović Autora romana “Kad su cvetale tikve”, koji je danas deo školske lektire, priča o beogradskom bokseru proslavila je gotovo preko noći, sve dok lično Tito, kako je tvrdio Mihailović, nije zabranio dalje štampanje. Knjige su povučene iz prodaje, jer se u njima spominjao zloglasni logor za političke neistomišljenike.

Neki su se naslovi čitali samo šapatom Foto: pixabay.com

Iz istog razloga nije objavljen ni dnevnik reditelja i pisca Živojina Pavlovića, u kome su opisane studentske demonstracije. Dnevnik je svetlo dana video tek 1990. godine.

Knjiga “Filip na konju” u kome pisac Vasa Popović opisuje partizana kukavicu naišla je na veliku osudu javnosti, jer su se bivši borci našli veoma uvređeni.

Predstava “Golubnjača”, po delu Jovana Radulovića, u Novom Sadu oštro je napadana i zabranjena, dok je u Beogradu igrana više od 30 puta. Novine su se utrkivale ko će više da je ocrni, jer je “propagirala srpski nacionalizam”. Naime, Golubnjača je jama u koju su ustaše tokom Drugog svetskog rata bacala ubijene Srbe.

Nepoželjna su bila i pojedina dela najvoljenijih srpskih autora. Zmajeve pesme “Nema Srba” i “Novi izbori u Srbiji” , “Odabrani stihovi” Crnjanskog, “Pismo-glava” Slobodana Selenića, “Tren 2” i “Pismo iz 1971” Antonija Isakovića, “Moć i strepnje” i “Stvarno i moguće”Dobrice Ćosića, pa čak i kompletna dela Petra Petrovića Njegoša bila su u pojedinim delovima Jugoslavija skonjena sa polica knjižara i biblioteka, zbog “remećenja nacionalne ravnoteže.

(dijaspora.news/telegraf.rs)

Click to comment

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana.

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

IZDVAJAMO

To Top