All for Joomla All for Webmasters
Intervju

INTERVJU Zoran Kesić: Možda Vučic i nije lud, ali da nas pravi ludim, to je sigurno!

Dragi čitaoci, pred vama je veliki intervju sa Zoranom Kesićem, autorom i voditeljem emisije «24 minuta». Razgovarali smo o predstojećim izborima u Srbiji, o Aleksandru Vučiću, o opoziciji…

U intervjuu za BUKU, pričali smo i o fenomenu Belog Preletačevića. Zoran nam je priznao da je «mentalni nacionalista». Ali, otkrio je i kako se bez posjete hirurgu liječi klempavost. Najozbiljnije. Znate li zašto Kesić ismijava Dodika i  ježeve u Republici Srpskoj? Sve vam je u intervjuu.

 BUKA: Zorane, dobar dan. Pokušaću biti malo ti. To ne znači nužno da ti trebaš biti ja. Kaži mi, ko su svi ovi silni kandidati koji podmeću nogu premijeru Aleksandru Vučiću  u njegovom pravičnom putu da postane predsjednik Srbije? Jesu li to strani plaćenici? Ko su oni?

 Z. KESIĆ: Oni su strani plaćenici, NATO pudlice, sluge Vatikana, marionete stranih ambasada, izazivači haosa i državnih udara, destabilizatori zemlje taman sad kad nam je dobro krenulo. Neki od njih su povremeno i ubice ili umešani u zločin, ima tu i  narkomana, lažova, lopova, ustaša…dakle zaista živopisno društvance. To naravno ako čitate tabloide ili gledate televizije naklonjenje vladajućem režimu.

Ipak, primećujem da je sve  manje titula kojima bi razni Mitrovići, Vučićevići i ostali Vučelići mogli da počaste mrske im opozicione prvake, pa se često ponavljaju, što izaziva blagu dosadu i nezadovoljstvo kod konzumenata njihovih glasila.

Treba preći na sledeći nivo etiketiranja. Vampiri!

Ali bukvalno, prikazati sve koji su protivnici ili kritičari režima kao demonska stvorenja koja danju spavaju u mrtvačkom sanduku, a noću kreću u krvavi pir sisajući krv svojim žrtvama. I pretvaraju se u šišmiše. Mislite da bi reakcija prosečnog čitaoca tabloida bila «e jeste, vampiri…ma dajte ljudi ovo je već suviše»?

Pre bih rekao da bi požurili do najbliže šumice da izdelju koji kolac i na putu do kuće svratili na pijac po vezu belog luka i u pravoslavni butik po raspeće.

Silni kandidati za predsednika, kao i srpska opozicija u celini, uglavnom ostavljaju utisak egocentričnih, samozaljubljenih vladarčića u pokušaju. Mnogo su bezopasniji i benigniji čak i od strašila iz bajke poput vampira. Čast izuzecima! A ima ih. I baš zbog opšteg jalovog stanja opozicije, ti izuzeci su jako dragoceni i valja ih dobro čuvati. I primeniti na njima surove kaznene mere na prve naznake utapanja u blato u kome se opozicija davi već godinama.

 

BUKA: Srbija, čini se sa strane, obožava biti u diktaturi. I nekako se, brate mili, loše snalazi bez velikog vođe i kulta ličnosti. Da li onaj mali razumni dio populacije može bilo kako razbuditi hpnotisanu gomilu?

Z. KESIĆ: Ne volim kad se kaže «Srbija voli…». Ili «Banjalučanima se dopada…». Ili «Japanci uživaju u…». Neki ljudi u Srbiji vole da imaju svoga idola, vladara, hegemona, boga u koga bespogovorno veruju i gaje nadu da će ih baš on spasiti i obasjati svojom grandioznošću.

Pa neka se pokaže na izborima i da tako razmišlja većina onih koji su glasali, ali to su i dalje «neki ljudi». Nikako Srbija. Ja ne volim velike vođe, tačnije nemam ništa protiv da se neko nametne kao veliki vođa svojom vizijom, poštenjem, dobrotom, osećajem za pravdu i pravedno, ali ako to «veliki vođa» podrazumeva neupitnu ljubav prema njemu, proglašavanje za izdajnika svakoga ko se drzne da kritikuje rad tog vođe, ako veliki vođa ne može da bude veliki delima koja će sama govoriti o njegovoj veličini, već mora da nas svakodnevno podseća na svoju veličinu – što on što njegovi mediji i kućni ljubimci na čelu tih medija, onda to po meni nije nikakav vođa, već tužna figura zaglavljena u opsesiji da bude priznat kao spasilac i voljen od svih.

Ne verujem u razbuđivanje naših sunarodnika koji ne žele da budu razbuđeni.

Šta će mi onaj koji bi da prespava ceo život, pa se još ljuti na mene što ga budim?

Spavaj bre, tvoja stvar.

Verujem u okupljanje budnih. Biram društvo. I među prijateljima i među saradnicima, pa i među gostima naše emisije.

Tako da, što se mene i ogromne većine ljudi koje poznajem i volim tiče, moja Srbija se smeje diktaturi. Moja Srbija inteligencijom, kreativnošću, duhovitošću, razbija sve koji bi da je uvaljaju u svoje blato laži, spinova, podmetanja, vulgarnosti, ogavnosti i zla.

 BUKA: Prije godinu dana Vlada Arsenijević mi je rekao da se klinički može dokazati ludilo Aleksandra Vučića. Nisi doktor, ali možeš li pogledati i očitovati se po tom pitanju?

Z. KESIĆ: Više od toga šta je njemu, zanima me šta je nama sa njim i zbog njega.

Krajem godine gost naše emisije bio je  jedan glumac. Pošto razgovor sa gostom snimamo na samom kraju emisije, gost sedi sa strane i ima priliku da posmatra snimanje čitave epizode. E sad, ovaj naš gost glumac uopšte ne prati vesti. Politika ga ne zanima preterano, prosto čovek ima neke druge, lepše prioritete. Dakle glumac po prvi put gleda izjave Aleksandra Vučića koje koristimo u emisiji i počinje nekontrolisano da se smeje. I sa svakim sledećim insertom Vučića navala smeha je sve veća. Što je Vučić ozbiljniji, glumac se više cereka. Vučić uzdiše, pravi pauze duge po nekoliko sekundi, naš glumac pada sa stolice i više niko od publike ne prati snimanje, svi gledaju u glumca.

Posle snimanja, kad je malo došao sebi, naš gost nam je otkrio da prosto nije mogao da poveruje da se Vučić zaista tako ponaša. Glumac je nepogrešivo prepoznao glumu. I to ne nekakvu veštu glumu, već klasičnu šmiru i naravno da je njegova reakcija bila «čekaj, jebote jel ovo normalno».

Nama koji svaki dan to gledamo, na žalost, jeste normalno. I sve manje nam je smešno.

Navikli smo na to Vučićevo pozorište i mi koji se bavimo satirom, ne bunimo se mnogo.

Zahvalnijeg lika od njega za našu finu obradu, teško da bismo mogli da zamislimo.

Ali kada se već nasmeješ karikaturama, kada odgledaš emisiju, kada pročitaš kolumnu, kada se složiš sa istomišljenicima na tviteru, onda u jednom trenutku ostaneš sam sa tom spoznajom da te svakodnevno neko laže. Da te  zamajava, pravi budalom, da ti maže oči brojkama i procentima, da na pitanja novinara odgovara kontrapitanjima, da kao mađioničar dočeka pitanje u jedan džep, a iz drugog umesto odgovora izvuče «dakle vama je to pitanje bitnije od pitanja…» pa onda «…ubijene pevačice, bezbednosti Srba na Kosovu, toga što nam Hrvati rade o glavi, gde su nestali dinosaurusi itd»

Možda to njegovo i nije ludilo, ali da nas pravi ludim – to definitivno.

 BUKA: Ne bih više o Vučiću, ali šta će biti poslije njegove pobjede, mislim na Srbiju koja nezadrživo srlja u napredak, mislim na slobodne medije i ljude poput tebe i mislim na izvornu demokratiju? I hoće li pobijediti baš u prvom krugu?

Z. KESIĆ: Užasno me nervira situacija u kojoj smo uopšte prinuđeni da se pitamo «šta će biti posle izbora, joj šta ako pobedi Vučić, a kuku šta tek ako izgubi…hoće li mirno predati vlast…».

Odbijam da tako razmišljam. To što on ima faraonske ambicije ne obavezuje mene da se ponašam i živim kao rob koji zavisi od hira svemoćnog gospodara. Vučić ili bilo ko drugi, treći, deseti ko dođe na vlast ima da bude službenik države i službenik nas građana.

Promena predsednika, odlazak jednog režima i dolazak drugog…zbog čega bi to bilo ovako stresno, vanredno, maltene ratno stanje?

Ko god osvoji vlast, ne osporavam mu pravo da uživa u moći koju je osvojio, sve dok on ne ospori pravo meni da baš njega i baš zato što je najmoćniji i najodgovorniji, najviše kritikujem.

Najveća je greška što pristajemo na igru koju nam nameće vlast. Prihvatili smo njihova pravila. Mi koji se dičimo da smo narod sa smislom za humor, narod širokog duha, posle prve epizode naše emisije još pre tri godine pitamo se uplašeno i u pola glasa «auh bre, pa sme li se ovako oštro…ukinuće vas, olabavite malo….». Šta sme li se? Mora se! Nije normalno da se plašimo reakcije vlasti. Normalno je da vlast našu kritiku shvati dobronamerno i da pokuša da ispravi loše stvari zbog kojih ih kritikujemo.  Ako je vlasti mrsko da bude kritikovana, ako joj teško padaju neugodna novinarska pitanja, ako im je muka od rešavanja brljotina koje su sami napravili, joj baš sam se potresao…jadna mala vlast, evo daće čika Zoki bonu. More marš bre tamo! Ima da vaspitamo vlast da piški i kaki na mesto i da je dužna da odgovara javnosti. Pa kuče nauči, a kako neće vlast. Pitaš me šta će biti posle izbora? Biće to da ćemo još jače da kritikujemo sve što nam se učini da je negativno u našem društvu. Jer to je naš posao.  Ko god da pobedi, njegovo je da radi svoj posao, mi radimo svoj. Naravno, nisam lud. Svestan sam da je ova moja slika o, čak ne idealnom, već normalnom društvu, daleko od naše realnosti.

Ali prosto odbijam da prihvatim njihova pravila i videćete, doći će dan kada će, umesto što me sad  svaki dan pitaju «a kako to da nisu i vas ukinuli», čudeći se što još uvek postoji naša emisija, doći neko i reći mi «vidite gosn Kesiću, pojavilo se  još 5 novih emisija i 10 klinaca oštrijih, duhovitijih, bržih od vas. Pa što ne biste sad malo pravili emisiju o poljoprivredi ili serijal o starim zanatima ili nešto o prepariranim životinjama…»

 BUKA: Opozicija (smijeh), kako to gordo zvuči. Da li im je iko objasnio da će razjedinjeni, mislim na lijevi dio spektra, šta god to značilo, elem, da li im je iko objasnio da će progresivno matematički svaki kandidat sebi umanjiti šanse za ulazak u drugi krug?

Z. KESIĆ: Opozicija je odavno izgubila poverenje čak i kod onih građana kojima se ne sviđa aktuelni režim. I zato me uopšte ne čudi što nisu bili u stanju da se dogovore oko zajedničkog kandidata koga će zdušno podržati. Da bi bilo šta uradio zdušno, pri uslov je valjda duša. E tu kod opozicije malo škripi. Svi ti lideri opozicionih stranaka su, čini mi se, dosadili glasaču. Koga još može da uzbudi nešto što će reći Čeda, Čanak, Tadić, Šutanovac…koga će da pokrene Radulović svojom kalkulantskom računicom sa međuopštinskog takmičenja u matematici? Narod im prosto više ne veruje, oni su potrošili sve svoje kredite.

I zato pojava Saše Jankovića, pa donekle i Vuka Jeremića  predstavljaju osveženje na učmaloj opozicionoj sceni.

Navijam da bude drugog kruga, pa i iz profesionalnih razloga. Naše emisije najbolje su kada je napeta politička situacija. I zato bi nam fino legla još jedna epizoda izmedju prvog i drugog izbornog kruga. Ovo neka bude i poziv našim gledaocima sa pravom glasa: masovno na izbore! Ako ni zbog čega drugog, bar za još jednu opasnu epizodu «24 minuta»!

 BUKA: Beli Preletačević. Srbijanski politički pop fenomen. Kako ti kao fenomen gledaš na ovaj fenomen? Zabava? Performans? Neozbiljnost? Ili ima tu nekog produktivnog idealizma?

Z. KESIĆ: Moja prva reakcija na pojavu ovakve političke parodije bila je «been there, done that».

Neki čitaoci možda će se prisetiti mog izmišljenog lika Ognjena Zarubice, navodnog kandidata za gradonačelnika Beograda. Pod sloganom «Što da ne» sada već davne 2008. godine obećavao sam da ću kanalizaciju pretvoriti u akva park, penzionerima omogućiti popust na alkoholna pića domaće proizvodnje, a deci dati mogućnost izbora hoće li ili neće da idu u školu. I sve tako u tom smislu. I ono najvažnije, da ću od Beograda napraviti ne metropolu, nego mega selo, naselivši sve moje zemljake iz Žubornice u glavni grad. I onda kada se pojave neki zafrkanti relativno slične estetike, šta da pomisliš osim «ajaoj opet ovo, pa valjda smo prerasli to majku mu». OK, ja sam prerastao, ali nekim novim klincima to je uzbudljivo i treba da se igraju. Podržavam.

Međutim, oni se nisu zadržali samo na parodiji, već su zaista i ušli u politiku.

Ako će kandidatura Belog animirati one kojima su «svi isti» pa zato ne bi ni izašli na izbore, ali za Belog će da glasaju, onda je to super. I uklapa se u moj plan da se izbori drugi krug.

Ja lično nisam od tih kojima su svi isti. Nikako nisu. Bar ne na ovim izborima.

Dakle, ono što podržavam kod Preletačevića je što njegov fenomen vrlo plastično demonstrira koliko je narod smoren od ovakvih političara i ovolike količine laži i demagogije u kojoj živimo, pa će u inat i iz revolta podržati čak i izmišljenog lika u belom odelu.

Ono što mi smeta je relativizacija i banalizacija «svi su isti». Da se razumemo, ona je skroz na mestu kada jesu. E pa sada nisu.

 BUKA: Tvoja «24 minuta» postala su, uz par portala, nasušna i usamljena istina u Srbiji i o Srbiji, ali ne samo njoj. Tu su i susjedi i komšije, kojima se ne ustežeš reći istinu. Dokle tako? Mislim bukvalno. Nova sezona se sprema, ali stalno vam visi taj Aleks…. Damoklov mač nad glavom. Kako je uopšte raditi u takvim uslovima?

Z. KESIĆ: Mislim da bi se u emisiji odmah osetilo ako bismo je pripremali i pisali pod nekakvim strahom od tog Damoklovog mača koji pominješ. Videlo bi se to i u scenariju i odabiru tema, pa čini mi se i  u mojoj voditeljskoj izvedbi. Kako smo zamislili emisiju i kako je radimo od prve epizode, tako je i danas u 101. Emisija ne bi ni imala smisla da je radimo dozirano, prigušeno, bezbedno… Kondom je korisna stvar, ali u oblasti političke satire nije uzbudljivo ako se koristi zaštita. Ne bi prijalo ni nama ni onome ko gleda.

Dok pravimo emisiju mi nismo svesni nikakvog Damoklovog mača. Čak i ako nam se klati nad glavom, bitnije mi je šta ćemo tog dana napisati, nego da svako malo pogledavam na gore, hoće li nam ili neće odrubiti glave.

Ako ćeš da odrubljuješ, odrubljuj pa ćemo da vidimo šta ćemo i kuda dalje.

Ali kad pričamo o «24 minuta», ili će ta emisija biti onakva kakvom smo je zamislili, ili je prosto više neće biti. Voleo bih naravno da radimo još nekoliko sezona. Bilo bi super da u nekom trenutku ispratimo ovu vlast i dočekamo neku sledeću. A onda da našu doslednost u kritikovanju vlasti (a neće ni ta sledeća biti bezgrešna, verujte) potvrdimo još jačim gnječenjem tih novih. Ne bih imao ništa protiv da «24 minuta» ostanu konstanta, nezamenljivi korektivni element svake vlasti, da naša ideja argumentovane kritike i konstruktivne sprdnje nastavi da živi kroz, jednog dana, neke nove mlade scenariste, reditelje, pa i…šta da radimo, stari se, ćelavi se , poružnjuje i deblja….neke nove voditelje.

 BUKA: Gledam tebe. Gledam sebe. Gledam ljude oko sebe. Svi slično razmišljamo. Nismo li se malo previše zavukli u neke naše realne ili virtuelne kondominijume istomišljenika, dok nas krezava realnost šiba li šiba?

Z. KESIĆ: Ponekad se osećam kao mentalni nacionalista. Vatreno veličam, čuvam, branim i ističem ljude koje smatram bliskim sebi. Ljude sa kojima razgovaram o sportu, umetnosti, politici, putovanjima…Ljude sa kojima se možda nužno ne slažem u svim pitanjima, ali ljude sa kojima bih uvek popio pivo u kafani, ljude u čijem društvu se ne pitam «šta ja pobogu radim ovde». Taj krug ljudi se širi sa svakim novim gostom naše emisije.  A onda  uhvatim sebe  da odjednom kao  mrzim neke ljude koje čak ni ne poznajem. One druge. One koji čine većinu, pa redom…gledalaca rijaliti programa, turskih serija, pevačkih takmičenja, čitalaca tabloida, obožavalaca Jece, Cece, Dare, Čmare itd.

Smeta mi njihov neukus, nervira me što poklanjaju svoju pažnju sadržajima i ličnostima koji to ne zaslužuju, ljute me mediji koji nas besomučno bombarduju ispraznim temama i navlače nas, varaju za klik više, da posegnemo za tim skandaloznim, vulgarnim, često i krvavim naslovom i kupimo na kiosku taj izmet od novina.

Mazohista sam povremeno pa se svesno nerviram, ali uglavnom sam hedonista i otuda biram društvo i tu dolazimo da tog «kondominijuma istomišljenika» koji pominješ.

Priznajem da nemam preveliku želju da razumem motive onoga koji svakodnevno kupuje Informer i čita te gadosti. Priznajem da me mrzi da pravim psihološki profil klinca od 16 godina koji umesto da je buntovnik, da prkosi i roditeljima i sistemu i svemu, pristaje na robotsko zaglupljivanje estradom, tabloidima, rijalitijima, koristi ne više od 100 reči u govoru i raste u zombija. Nemam vremena da se bavim uskima, jer propustiću dragoceno vreme koje treba provesti sa širokima. Ako je to zavlačenje u svoje male svetove, eto biram da se zavučem. Sto puta mi je draža moja manjina od njihove većine.

Ako ono što iznosimo u našoj emisiji dopire do mozgova zatupljenih masa, super. Drago mi je. Ipak, ne pada mi na pamet, a siguran sam ni mom timu, da zbog rejtinga, popularnosti, novca, niti bilo čega drugog, prilagođavamo emisiju i humor «krezavoj realnosti» koju pominješ. Ovako mi to radimo. Ako vam se sviđa, uživajte. Ako vam se ne sviđa, vaš problem. Ne znate šta valja!

 BUKA: Zorane, vidiš li sebe, svoju familiju u budućnosti na ovom području. Treba se uozbiljiti. Vrlo dobro znamo koliko istina, satira, politički humor iscrpljuju, iako se ljudima sa strane čini kako je sve to lako.

Z. KESIĆ: Apsolutno se vidim ovde. I daću sve od sebe da i moja deca požele da ostanu ovde.

Ne pada mi na pamet da bežim iz svog grada i svoje zemlje. Umesto toga, radije bih isterao odavde sve one koji mi smetaju da mi bude lepo.

Fora je da se potrudimo da od naše zemlje napravimo super mesto za život.

Pa da  za 20, 30 godina sami sebi kažemo «e pa nismo loše napravili, a?»

 BUKA: Angažovao si se u mnogobrojnim humanitarnim akcijama, radiš, stvaraš. Pretpostavljam da si zadovoljan i realizovan čovjek. Koliko te breme javne ličnosti samara ili nekad sve to okreneš u svoju korist?

Z. KESIĆ: Ne smara me što sam javna ličnost. Naprotiv, moguće da ću upasti u depresiju kada prestanem da to budem. Navikao sam da me svuda dočekuju sa širokim osmehom, da mi se obraduje i staro i mlado, da mi nepoznate osobe upućuju lepe reči na ulici i da starije gospođe žele da me izljube.

Eto recimo kada sam bio tinejdžer patio sam što sam klempav i pokušavao da skupim pare za plastičnu operaciju. Kada sam postao poznat više niko nije primećivao moju klempavost. Evo pogledajte neku moju sliku i ako se udubite provalićete da sam klempav. Čovek kad je poznat može da bude i ružan. I niko neće reći «gle onaj što je ružan», nego «ijao eno ga poznat». Zadovoljan jesam, ali puno stvari koje sam sebi zacrtao još uvek čeka da skupim vremena, bogami i hrabrosti da se uhvatim u koštac sa njima.

Gde mi je taj roman koji treba da napišem, gde je scenario za seriju, gde je serijal putopisnih emisija po svetu o kome maštam još od početaka rada na tv…?

 BUKA: Kada ćemo Zorana Kesića vidjeti u Banjaluci? E, da, kad sam kod toga, šta misliš o našem velikom vođi Miloradu Dodiku?

Z. KESIĆ: Otkriću vam jednu internu foru iz naše redakcije. U poslednje vreme kad god pomenemo nešto vezano za Republiku Srpsku, u roku od par sekundi neko uzvikne «Kesić ismijao…» pa onda to nešto što smo pomenuli u razgovoru. Na primer, ako se pojavi vest da su se namnožili ježevi u okolini Banjaluke, neko iz naše ekipe će sigurno uzviknuti «Kesić ismijao ježeve u Republici Srpskoj».

Naravno, zezamo se na račun naslova na nekim portalima, koji kao da imaju nekakav radar koji registruje svako moje pominjanje RS u emisiji i odmah pravi skandalozni naslov da sam «ismijao» ove ili one.

I sad me čačkate da komentarišem Dodika, a neki novinari samo čekaju u zasedi da prenesu moje reči pod naslovom tipa «Kesić ismijao Milorada Dodika, Republiku Srpsku, naše granice i posrao se na sve što je srpsko i pravoslavno. A zajebavao je i ježeve.»

I onda mi veliki Srbi pogođeni ovakvim naslovom i uvređeni što sam ismijao Dodika i ježa, pišu «ljubavna pisma» na fejsu i druže mi se sa majkom, ocem, sestrom, bližom i daljom rodbinom…

Dakle Dodik je super, ježevi su divna stvorenja, a moja omiljena pesma je «Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine».

U Banjaluku ću doći vrlo rado čim budem tu imao neka posla. Naravno, posao će biti samo lep povod za druženje, pesmu i šalu. Znam da nas rado gledate u Banjaluci i biće mi čast da dođem. Pozdrav vašim čitaocima i nastavite da pravite buku!

Razgovarao: Dragan Bursać

Click to comment

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana.

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

IZDVAJAMO

To Top