Đakovčanin Ivan Babić, koji već više od 10 godina živi u Zagrebu, prošle godine je bio među hiljadama Hrvata koji su otišli u Nemačku u potrazi za boljim životom. Ali, bio je i jedan od retkih koji su se ove godine vratili.
“Vratio sam se pre nego što sam mislio, ali i ne znam nikoga ko je otišao s mišlju da se ne vrati. Ljudi planiraju da ostanu nekoliko godina, možda i pet, nakon čega može da se računa na nemačku penziju, zaradi nešto novca, kupi auto, zatvori kredit ili rešiti neki drugi finansijski problem i nastavi normalan život”, rekao je Ivan za Večernji list.
On je u junu prošle godine napustio radno mesto u jednom zagrebačkom fast-fud restoranu, pa ga na nagovor prijatelja zaminio kuhinjom u Švarcvaldu. Uz manju nadoknadu se u hotelu jede i spava, a onde je više od pola zaposlenih iz Hrvatske. Plata je bila dvostruko veća nego ovde.
“Bili smo usred šume, tri kilometra od prvog manjeg naselja i osećao sam se nekako odsečen od svega, a budući da sam se družio s našim ljudima, nisam napredovao ni u nemačkom. Da sam u tih 11 mjeseci naučio nemački, možda se još ne bih vratio. Verojatno bih potražio stan, bolji posao… Za razliku od Hrvatske, tu ima više mogućnosti. Ko želi da zaradi, može da radi i nekoliko poslova. Recimo, za 20 sati rada se dobije se 450 evra. Uz osnovnu platu, to je lep prihod, ali takvo nešto je meni, daleko od svega i bez automobila, bilo neizvedivo.”
Njegova je sestra nekoliko meseci nakon njega došla u Nemačku i ostala, a Ivan je sada vlasnik kvartovskog kafića u Zagrebu.
Dijaspora.news/Kurir.rs/Net.hr
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.