“MOJ ŽIVOT U ALEPU JE BIO BAJKA” Kata se posle 31 godine u Siriji vratila u Srbiju

Posle 31 godinu života u petomilionskom gradu ona se u julu vratila u Suboticu i u rodni grad dovela je ćerke Linu (38), Tanju (33) i Džud (21) i unuka Ramija Aboudana (13). Dr Samir Kasab, Katin suprug, ostao je u Alepu, ali će za nekoliko meseci porodica ponovo biti na okupu i odlučiće kuda i kako dalje.

Doktorka ne odbija da priča o pet ratnih godina, ali bi, kaže, radije pre toga ispričala zbog čega je njen život u Alepu bio bajka.

– Nije bilo neobično što je Samir iz Sirije. Zajedno smo se školovali i zaposlili u Kopru, a moj život sa njim u Alepu je nešto najlepše što možete zamisliti. Ugođaj je bio kao u svakom toplom porodičnom domu, samo što su naši gosti uvek bili mnogobrojni, a jednom prilikom je na druženje svratilo njih 90. Dok smo se još zabavljali posetila sam Samirovu porodicu i svi su me lepo prihvatili. Oduševio me je grad i ljudi i taj osećaj me nikada nije napustio – priča Kata Gurinović Kasab.

Arapski jezik je naučila od rodbine i prijatelja, najviše od svekrve, a kada je otvorila privatnu ambulantu, njen muž je dok nije počeo da radi u državnoj bolnici, sedeo pored nje i prevodio pacijentima dijagnoze i savete. Prihvatila je sve alepske običaje i sa radošću priča o porodičnim okupljanjima.

– Moj suprug ima tri brata i četiri sestre i sa ostalom rodbine nas je uvek bilo više od 40, a tamo je običaj da se i za najobičniju posetu pripremi barem četiri vrste jela. Alepsko glavno jelo su punjene tikvice i mali patlidžani, takozvani mekši, ali se za praznike prave sarmice od vinove loze, tanje od olovke  i stavljaju se na meso da budu još ukusnije. Popularan je i kibe, jelo od specijalno obrađene pšenice koja se melje da bude kao pire i u nju se dodaje meso. Pstoji lep običaj da komšija komšiji nosi jelo i to je posebno bilo značajno kada je počeo rat jer smo svi u zgradi postali bliski poput rođaka – priča nam Kata.

Od nje niko nikada nije tražio da nosi maramu i objašnjava da se u Siriji prave odvojeno ženske i muške svadbe, da žene nikada ne uzimaju muževljevo prezime već ostaju pri svom i da dečaci i devojčice samo do šestog razreda pohađaju zajedno školu.

– Alep je poznat po istorijskim spomenicima, Alepskoj kuli i starom pokrivenom trgovinskom centru dugačkom 17 kilometara. Dok nije počeo rat, doživljavala sam samo lepe stvari. Imali smo divan stan i vikendicu. Za Bejram, jedan od najvećih praznika, svi stanovnici, bez obzira čime su se bavili, kupovali su novu odeću. Za sve građane državne zdravstvene usluge su besplatne, a jedino se plaća kod privatnog lekara. Šokiralo me je što u Srbiji ljudi dižu kredit da bi kupili deci knjige, dok je tamo za osnovce sve besplatno, a u srednjoj školi se plaća simbolična cena. Mnogo toga se promenilo zbog rata, zarade su sada male, cene visoke, ali i dalje su troškovi u Srbiji veći – objašnjava Kata.

Napominje da njena deca i unuk nisu migranti, već su došli u njen rodni grad. Iako je  živela na prvoj liniji fronta Kata je dugo odbijala da napusti grad, ali se njen suprug plašio za decu. Prvu godinu rata 2011. nisu uopšte osetili, dok su poslednje bile noćna mora jer je zgrada u kojoj su živeli često je bila na meti neobuzdanih ratnika.

– Imali smo spavaću sobu za koju smo mislili da je bezbedna. Rami je želeo da ležimo jedno do drugog i govorio je ako nam se nešto dogodi da je najbolje da svi zajedno umremo. Odlazak Ramija u školu je bio kritičan jer školski autobus nije mogao da dolazi po njega. Iza naše zgrade je bila Palata pravde u kojoj su bili snajperisti pa mi je sirijski vojnik često davao znak kuda mogu bezbedno proći. Prilagođavali smo se kako smo znali i umeli sve dok jedne noći sirijska vojska nije zatražila da napustimo stan. Preselili smo se kod rođaka, ali je i taj deo grada postao žarište žestokih sukoba. Zahvaljujući mom srpskom državljanstvu bez problema smo izašli iz zemlje  – priča doktorka.

Za tri decenije života u Alepu više puta je posetila sestra Mirjana, koja joj je najveća podrška, a najveću radost osetila je kada joj je u posetu došla majka. Čim je rat počeo Kati su iz srpske ambasade ponudili povratak u Srbiju, ali je to više puta odbila. Sa mužem, koji i dalje radi u bolnici, se svakodnevno čuje, a za pet meseci koliko je u Subotici javio joj se veliki broj prijatelja i raduje se susretu generacija iz osnovne škole i gimnazije.

– Moje prijateljice su u penziji, a ja tražim posao, a to je u mojim godinama teško. Kada suprug dođe moramo odlučiti šta je najbolje za nas. Nije nam lako da se adaptiramo i ako bi rat prestao i ako bi se ljudi vraćali i ja bih opet otišla – sigurna je.

Za Alepom i dedom pati i mali Rami. U Siriji je završio sedmi razred jer se tamo u školu kreće sa šest godina, a od septembra u OŠ “Miloš Crnjanski”pohađa šesti razred.

– Divno su me prihvatili i drugari i nastavnici. Svi mi puno pomažu. Najteže mi je zbog jezika, ali mi matematika i fizika odlično idu. Ponekad knjigu počnem da listam naopako, kao što smo učili u Siriji, ali bez problema pišem s leva na desno, jer sam na engleskom uvek tako pisao. Voleo bih da treniram fudbal i lepo mi je ovde mada mi nedostaje moj grad, alepska muzika i deda – kaže dečak.

Alepski fistok

– Nacionalno sirijsko slatko jelo su male baklave punjene pistaćima, a najkvalitetniji pistaći su fistok čiji su zasadi oko Alepa uništeni u ratu. Kada sam otišla u Siriju tamo nisu postojale torte, ali kasnije, poslednjih deset godina, bilo je svega što možete da zamislite – kaže Kata Gurinović Kasab.

Dijaspora.news Izvor blic.rs