All for Joomla All for Webmasters
Aktuelno

Postoje dva načina da se smeni Donald Tramp. Jedan je da ga proglase LUDIM (FOTO)

Uzburkali su se duhovi na Kapitol Hilu i u vascelom Vašingtonu, a kada se duhovi uzburkaju na Kapitol Hilu i u Vašingtonu onda se čitav svet zatrese i zatalasa. Cunami koji usledi obično satre neku zemlju na periferiji planete, ali to je sada već druga priča.

Ova bura i ova priča, kao i sve druge bure i priče sa američke Istočne obale tokom poslednjih godinu i po dana, od kako je počela kampanja za tamošnje predsedničke izbore, ima veze sa gospodinom Donaldom Trampom, kontroverznim i živopisnim milijarderom i novoizbranim šefom Bele kuće. Naime, glasovi koji pozivaju na njegov impičment i smenu sve su brojniji i sve — glasniji.

Dobri poznavaoci prilika kažu da su male šanse da će impičment i smena proći, te da Tramp za to ima da zahvali Ocima osnivačima i političkoj realnosti. Barem za sada. Impičment je kao pojava u Americi izuzetno retka. Kongres SAD je u čitavoj istoriji te zemlje nakon sticanja nezavisnosti potkraj XVIII stoleća, pokrenuo svega 62 impičmenta. Od tog broja, 19 puta je slučaj prošao kroz Predstavnički dom i doveo do suđenja pred Senatom, sa samo osam saveznih zvaničnika koji su osuđeni i smenjeni.

Samo dva američka predsednika, Endrju Džonson 1868. godine i Bil Klinton 130 leta kasnije, doživeli su da budu impičovani. Obojica su naposletku oslobođeni pred Senatom, što znači da se nikada u istoriji Sjedinjenih Država nije desilo da predsednik bude smenjen sa dužnosti.

Foto: Tanjug/AP

Foto: Tanjug/AP

Ričarda Niksona bi 1974. godine verovatno snašla ta sudbina nakon Votergejta, ali je on podneo ostavku pre nego što se to desilo. Nijedan član Senata i Predstavničkog doma nikada nije bio impičovan.

Osnivači Sjedinjenih Država tokom Američke revolucije su želeli da stvore način za smenu, po rečima Bendžamina Frenklina, “nesnosnih” saveznih zvaničnika, ali su takođe shvatili da je neophodno da se taj proces maksimalno moguće oteža kako to ne bi postala opšta praksa budući da to generiše nestabilnost koja nije za opštu dobrobit zemlje.

Prvo što mora da se desi jeste to da Predstavnički dom (donji dom Kongresa) da ovlašćenje za pokretanje postupka koji mora da bude utemeljen na nekom realnom prekršaju, obično krivičnom delu počinjenom tokom službovanja.

Ričard Nikson. Foto: AP/Tanjug

Ričard Nikson. Foto: AP/Tanjug

Zatim Predstavnički dom, posle rasprave, glasa za impičment. Da bi predsednik ili bilo koji drugi savezni službenik bio impičovan mora da se ostvari prosta natpolovična većina.

Međutim, impičment nije isto što i smena. U neku ruku, impičment u Americi paralelan je podizanju optužnice pred regularnim sudom. Da bi neko (u ovom slučaju predsednik) bio uklonjen sa položaja, čitav slučaj mora da prođe i kroz gornji dom Kongresa — Senat.

Senat je ovlašćen da sudi svim saveznim zvaničnicima koji su impičovani pred Predstavničkim domom. Tom prilikom Senatom predsedava predsednik Vrhovnog suda SAD (trenutno je to časni Džon Roberts, konzervativac imenovan od strane Džordža Buša Mlađeg).

Da bi savezni zvaničnik bio osuđen neophodno je u Senatu ostvariti dvotrećinsku većinu, odnosno da 67 senatora glasa da je kriv. Ogromna je to većina po američkim standardima čak i za najbeznačajnije zakone oko kojih zdravorazumski ne bi ni trebalo da bude spora, a kamoli za smenu šefa Bele kuće.

Američki predsednik Endrju Džonson na suđenju u Senatu nakon impičmenta u Predstavničkom domu 1868. godine. Foto: Wikimedia Commons/ Theodore R. Davis/Harper's Weekly

Američki predsednik Endrju Džonson na suđenju u Senatu nakon impičmenta u Predstavničkom domu 1868. godine. Foto: Wikimedia Commons/
Theodore R. Davis/Harper’s Weekly

Gospodinu Trampu ide na ruku i gorepomenuta politička realnost, da ne kažemo partitokratska jednačina. Republikanci kontrolišu oba doma Kongresa, i premda mnogi među njima otvoreno stoje naspram aktuelnog predsednika, malo je verovatno da će većina njih bez teških dokaza glasati za impičment, i to impičment sopstvenog čoveka. Ali ako impičment i prođe (ako uzmemo za gotovo da će sve demokrate tako glasati) još je manja verovatnoća da će dve trećine senatora glasati da je kriv.

Dapače, jedini put kada je partija koja je kontrolisala Kongres tražila impičment predsednika iz svog tabora bila je 1868. godina. Tada je Endrju Džonson ušao u sukob sa radikalnim krilikom Republikanske partije oko toga kako treba tretirati poražene južnjačke države nakon Građanskog rata; Džonson je zamalo “preživeo” suđenje u Senatu maja te godine: jedan jedini glas je prevagnuo u njegovu korist.

Kada je demokrata Klinton impičovan u Predstavničkom domu 19. decembra 1998. godine pod optužbom za krivokletstvo i ometanje pravde nakon seksualnog skandala sa Monikom Levinski i tužbe za silovanje druge žene, suparnički tabor je kontrolisao Kongres, kao i za vreme Niksona.

Foto: Tanjug/AP

Foto: Tanjug/AP

Klinton je oslobođen pred Senatom 12. februara 1999. godine (nijedan demokratski senator nije glasao za smenu), dok je u slučaju Niksona 6. februara 1974. godine bio pokrenut proces impičmenta ali je ovaj 9. avgusta podneo ostavku pre samog glasanja. Smatra se da bi Nikson bio prvi predsednik koji je smenjen sa funkcije da se nije sam povukao, pošto je izgubio podršku vrhuške svoje Republikanske partije.

Neki stručnjaci smatraju da gospodin Tramp trenutno ima sasvim dovoljnu podršku da do impičmenta ne može da dođe, i ukazuju na to da optužbe na njegov računa nisu same po sebi pravne prirode već političke.

Da podsetimo, gospodin Tramp je na udaru dela pristalica oba vašingtonska tabora zbog glasine da je pokušao da ubedi šefa FBI Džejmsa Komija da prekine istragu o Majklu Flinu koji je nakratko početkom godine bio Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost, pre nego što se povukao sredinom februara zbog navodnih veza sa Rusijom.

Foto: Tanjug/AP

Foto: Tanjug/AP

Zatim je Tramp otpustio Komija zbog čega su se pojavile sumnje da predsednik pokušava da opstruiše saveznu istragu o mogućoj umešanosti Rusije u američke predsedničke izbore (ta priča je sama po sebi bila prodaja magle iz kuhinje gospođe Hilari Klinton kojom se postiglo skretanje pažnje sa stvarnog pitanja koje se ticalo načina na koji se ona domogla demokratske nominacije nauštrb gospodina Bernija Sandersa).

Spiker Predstavničkog doma, republikanac Pol Rajan, celu ovu oluju pripisuje pokušajima da se našteti predsedniku, ali takođe i napominje da će Kongres slediti činjenice gde god one vodile. Sa druge strane, uticajni senator Arizone, Džon Mekejn, kaže da ovaj skandal dostiže polako Votergejt po obimu i veličini.

Zapravo, sve što smo kazali do sada samo je deo priče, što se tiče mehanizma za smenu predsednika SAD. Postoji, naime, još jedan način, ali on nikada ranije nije korišćen. Naravno, za sve postoji prvi put, ali je važno to napomenuti.

Vladimir Putin, Džejms Komi, Donald Tramp. Foto-montaža: Tanjug/AP

Vladimir Putin, Džejms Komi, Donald Tramp. Foto-montaža: Tanjug/AP

O čemu se radi? 1967. godine Kongres je izglasao 25. amandman na Ustav Sjedinjenih Državakojim se stvorio mehanizam za smenu predsednika u slučaju da ovaj fizički ili mentalno nije sposoban da obavlja funkciju.

Ovaj put za smenu je još nerealniji od prve. Naime, prvo potpredsednik SAD i većina kabineta moraju da proglase predsednika nesposobnim; Kongres zatim ima 21 dan (ili, ako je Kongres na odmoru u tom trenutku, 21 dan nakon što se ponovo sakupi) da dvotrećinskom većinom u oba doma potvrdi ovu deklaraciju; ako to ne učini u tom periodu, predsednik se vraća na položaj.

Žargonski rečeno, potpredsednik i većina (mi bismo rekli) ministara mora da proglasi Donalda Trampa za ludaka, a da se zatim oba doma Kongresa dvotrećinskim brojem glasova slože sa tom ocenom njegovih mentalnih kapaciteta.

(Dijaspora.news/telegraf.rs)

Click to comment

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana.

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

IZDVAJAMO

To Top