– Deca me uglavno čekaju na aerodromu, na livadi i trudim se da sletim tačno tu do njih, baš da mogu da ih uhvatim i da zajedničkim snagama prenesemo kupolu do stola gde pakujem padobran – kaže Ana Vujčić
Padobranstvo joj je hobi i vikendom je uglavnom na aerodromu Lisičji jarak, radnim danima je frizerka, majka je dvoje maloletne dece, ali, uprkos brojnim obavezama, svoj život bi teško mogla da zamisli bez zadovoljstva koje joj pruža taj, za ženu ne baš uobačajeni, sport.
Ana Vujčić, vlasnica frizerskog salona u Beogradu, već 20 godina se bavi padobranstvom, do sada je imala oko 660 skokova, članica je Udruženja žena letača Srbije, koje ima konkretan predlog za razvoj srpskog padobranstva – osnivanje edukativnog kampa mladih padobranaca.
Taj projekat, priča Ana Vujčić, predložile su Ministarstvu odbrane, a pored razvoja srpskog padobranstva, trebalo bi da doprinese i poboljšanju bezbednosti i popularizaciji tog sporta među mladima.
– Edukativni kamp mladih padobranaca okupio bi iskusne instruktore iz svih padobranskih centara Srbije, kojih je sada četiri do pet, a koji bi svoje znanje mogli da prenesu mladim padobrancima – kaže Vujčić za Tanjug i dodaje da je predloženo da kamp bude u Batajnici, a bio bi organizovan u saradnji sa 204. padobranskom brigadom.
Promovisanje rodne ravnopravnosti, navodi Vujčić, važan je cilj Udruženja žena letača, a predloženi projekat trebalo bi da okupi što više mladih žena i da im približi taj, kako kaže, predivan sport.
O padobranstvu bi, kaže, mogla dugo da priča, jer je taj sport deo njenog života i oduvek je osećala tu potrebu za visinama, iako niko u njenoj porodici nije padobranac, a iste godine je upisala i Školu za negu lepote i počela da se bavim padobranstvom.
– Dok nisam postala majka, padobranstvo je bilo veći deo života, sada taj moj život delim na padobranstvo i porodicu. Padobranstvo je sastavni deo mene i teško bih mogla da zamislim život bez tog pozitivnog adenalina – navodi Vujčić.
U Srbiji, kaže, uglavnom su “u ponudi” visinski skokovi sa 3.000 metara.
– Naravno, nama je bitan svaki metar. Mi volimo da skačemo sa 4.000 metara, ali 3.000 metara je sasvim dovoljno da vi osetite slobodan pad. Tu imate negde u proseku oko 50 sekundi slobodnog pada pre otvaranja padobrana. Kupola nama uglavnom služi za bezbedno spuštane na zemlju – rekla je Vujčić.
Padobranstvom se bavi iz zadovoljstva, iz istog razloga radi i kao frizerka, a uspeva, kaže, nekako sve uskladi.
– Vikendom sam ili sa decom ili smo na aerodromu, u zavisnosti od vremenskih uslova i situacije – kaže Vujčić i dodaje da su njena deca navikla na njen hobi:
– Navikli su. Oni su mali, doduše, prepoznaju oni maminu kupolu i mamin kombinezon. Deca me uglavno čekaju na aerodromu, na livadi i trudim se da sletim tačno tu do njih, baš da mogu da ih uhvatim i da zajedničkim snagama prenesemo kupolu do stola gde pakujem padobran – priča ona
Za sada, kaže, nema mnogo padobranki i u udruženju ih je desetak aktivnih članica, ali imaju i učenice.
– Videćemo dok polože za sportsku dozvolu koliko će nas biti – kaže Vujčić i navodi da se padobranska dozvola dobija sa 50 izvedenih skokova.
Dodaje da u Udruženju žena letača Srbije, koje je ove godine obeležilo 18 godina postojanja, nisu samo padobranke, već i žene koje se bave vazduhoplovnim sportom – i jedriličarke i piloti.
– Ima nas mnogo. Samo udruženje postoji 18 godina, nedavno smo povodom punoletstva organizovale predivan avijatičarski bal – kaže Vujčić.
(Dijaspora.news/telegraf.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.