All for Joomla All for Webmasters
Dijaspora

“Мишур” стиже у Ванкувер, Торонто, Јоханесбург, Чикаго, Париз…

Монокомедија “О какав диван дан” Весне Пећанац пред публиком је пуних двадесет година, а недавно је изведена 1811. пут! Почетком следеће године, љубитељи позоришта видеће је и у Ванкуверу, Торонту, Чикагу, Паризу, Јоханезбургу…

Свака млада глумица има својих пет минута, каже Весна Пећанац која је ових дана, у позоришту Атеље 212, играла своју монокомедију “О, какав диван дан”.

Весна Пећанац у представи

Весна Пећанац у представи “О, какав диван дан”

Ова представа изведена је 1811. пут, и као таква, својеврстан је позоришни феномен. Глумачки маратон Весне Пећанац траје више од 20 година. Стајала је на филмским и позоришним сценама широм света, од Америке до Аустралије.

Глумила је на свих пет континената проносећи славу, тада југословенског, играног филма учествујући у незаборавним остварењима њеног супруга, режисера Живка Николића и проносећи славу свог матичног позоришта Атељеа 212.

И ово позориште је средином новембра прославило 60-ти рођендан премијером представе “Деца радости”, у знак сећања на почетак рада у старој згради “Борбе” 1956. године. По једнима, позориште је добило име по броју столица, а по другима по броју апартмана “212” – лондонског хотела, у коме је рођен престолонаследник Александар Карађорђевић.

Срце и душа “Атељеа 212” били су непревазиђени Зоран Радмиловић, дружељубиви и незаборавни Драган Николић, Ташко Начић, Бата Стојковић, Петар Краљ …, прича нам глумица Весна Пећанац.

Рекордер по броју извођења

Њена представа “О, какав диван дан”, по броју извођења, оборила је не само рекорд овог позоришта, него и рекорд у Србији. Њу је претекао само сарајевски глумац Зијах Соколовић, представом “Глумац је, глумац је глумац” која је изведена, како каже Весна, око две и по хиљаде пута.

Љубитељи позоришне и филмске уметности највише је памте по њеној најкраћој улози – Јеке у црногорској серији “Ђекна још није умрла, а када ће не знамо”. Весна каже да ту улогу није хтела да прихвати ни једна друга глумица, јер Јека изговара само једну реченицу: “Оооо Мишуре, ооо Милијана, јел’ писо’ Мишо?”.

Глумила је и Јоку у “Осмој офанзиви” и Молку у ТВ серији “Ориџинали” и у тв серији “Шта се може, кад се двоје сложе”.

Весна нерадо прича о себи, радије о својим драгим колегама.

Рођена је у Љубљани, јер је отац био војно лице па су се селили из града у град. Живела је од Бледа до Охрида, тј. од Триглава до Ђевђелије. До 20-те године одрастала је у 20 градова широм Југославије.

Бирај: право или еконимију?

Њен отац говорио је да је за женску децу довољно да знају шити и кувати, а за синове је да уче и студирају. Како њен отац није имао сина, рекао је Весни: “Ти си мој син, па можеш студирати шта год желиш! Бирај, право или економију?”. После завршене друге године Економског факултета, одлучила је да постане глумица да би се наносала лепих хаљина у животу. На пријемном је глумила оца, и једна је од ретких која је примљена одмах. Уместо да се радује, плакала је, јер како ће то саопштити оцу?

Када је дипломирала на Позоришној академији нашла се на сцени Атељеа 212. Главне улоге нису биле предвиђене за њу, глумила је у споредним. Једно време становала је близу Атељеа у Влајковићевој, па је после првог чина одлазила кући да скува ручак за сутра, и то у позоришном костиму и враћала се пред крај представе у гардеробу. На питање колега глумаца – зашто си се уопште враћала – говорила им је: “Дошла сам по аплауз”.

Некада је аплауз био дужи од моје улоге, каже Весна.

Играли смо увек пред препуним позориштем. Незаборавна и непоновљива Мира Траиловић пустила би сто људи без карата. Публика је, наравно, најдуже аплаудирала Зорану Радмиловићу, а он је био најстидљивији човек у нашем позоришту.

Веснина монокомедија “О какад диван дан” психолошки и педагошки спаја покидане емоционалне споне, то је буквар одрастања, оригинална, дирљива и поучна, промошљена и јединствена, готово терапијска представа. Лако нађе пут до свачијег срца, мотивише да будемо бољи према ближњима и од велике је васпитне користи. Тако се снажно дојмила једне наставнице математике из Зајечара па је у књизи утисака уписала “После ове представе ја никада више нећу дати ниједном ђаку ниједну јединицу”.

Живот на сцени Атеља 212, тамо где је Весна поникла и стасавала уз чудесно драге и даровите колеге, био је пун радости.

„Тим непоновљивим глумачким виртуозима дивила сам се неизмерно, свакоме појединачно, свако вече и увек изнова, из представе у представу. Како је велики Бог, који је њима дао тако богате и раскошне дарове, а мени почетници – да поред таквих глумачких горостаса будем на сцени и да заједно са њима у Атељеу 212 удишем велику, огромну радост живљења. Мој живот на сцени Атељеа 212 био је бајка. Али кад сам срела мог супруга, Живка Николића, моја радост је дуплирана, јер сам живела у две бајке”, не крије Весна.

Најчудеснији глумац био је свакако Зоран Радмиловић. Љубитељи његовог “Краља Ибија” путовали су са њим заједно где год је позориште са том представом гостовало. На једном фестивалу у Кини, задивљени Зораном изведбом, упитали су где се уопште, у којој земљи и у којој школи може то научити? Са тим се даром Радмиловић родио у Србији.

Глумица Весна Пећанац каже да ће почетком следеће године путовати у Ванкувер, Торонто, Чикаго, Париз, Јоханезбург где ће многим житељима бивше Југославије улепшати боравак у туђини својом монокомедијом “О, какав диван дан”.

А у повратку смеје се Јека из „Ђекне”: „Поћи ћу и до Минкена да потражим Миша.”

Dijaspora.news Izvor RTS

 

 

Click to comment

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana.

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

IZDVAJAMO

To Top