All for Joomla All for Webmasters
Crna Gora

“Survao sam se Kanjon Morače, padao sam preko 50 metara, a onda je stigao SPAS!”

Padao sam preko 50 metara, udarao telom o drveće, lomio grane, zapinjao za stene i kamenje, prevrtao se i na kraju završio na jednom većem korenu koji me je spasao da se ne survam u još veću provaliju iz koje mi ne bi bilo spasa. Tu sam pod mračnim nebom sa otvorenim prelomom desne ruke ležao, čini mi se dva sata, dok nisu stigli spasioci i izvukli me iz nedođije. Nisam gubio svest i veoma dobro se sećam drame koju sam pukom slučajnošću uspeo da preživim.

Ovako za “Novosti” priča Ivan Čolić (46), iz Beograda, nekoliko sati nakon što je prošao avanturu kod Mioske, na putu Kolašin – Podgorica, koje će se sećati celog života. Zatekli smo ga na odeljenju grudne hirurgije Kliničkog centra Crne Gore, gde je okružen pažnjom medicinskog osoblja. Na sreću, van životne je opasnosti, a oporavak tek sledi.

Na njegovom telu vidni su ožiljci od pada i pravo je čudo kako je prošao samo sa prelomom ruke i tri napukla rebra! Bio je umoran i neispavan, ali iako je u takvom stanju, pristao je da za naš list ispriča priču o događaju o kojem je juče brujao kolašinski kraj.

– Spasao me način života. Bavio sam se sportom, bio sam 15 godina karatista. Uspevao sam padove da amortizujem i to me je koliko-toliko sačuvalo – priča Ivan.

On se sa suprugom i dvoje dece obreo u “Lastinom” autobusu sa namerom da provedu nekoliko dana na crnogorskom primorju – u Herceg Novom.

– Negde kod Mioske došlo je do zastoja saobraćaja, kada se naš autobus parkirao na jednom stajalištu. Vozač je otvorio vrata, ja izašao da iskoristim pauzu da mokrim, pretrčao magistralu, preskočio bankinu i survao se dole. Dok sam prilazio kraju ulice, neki od automobila delimično mi je farovima osvetlio taj prostor pa sam uspeo da osmotrim grane drveća i šumarke. Mislio sam da nema rupe, nego da ću moći jednostavno da obavim fiziološku potrebu. Na moju žalost, potonuo sam, ne znajući u prvom momentu šta me snađe. Imao sam sreću što mi se u padu isprečio poveći koren nekon drveta koji mi je život značio. Iako sam lupio o njega, preživeo sam. Bog mi je bio naklonjen – nastavlja svoju priču Čolić.

On zahvaljuje ljudima koji su ga izbavili iz ambisa.

– Tek kada me jedan od spasilaca vezao za sebe, shvatio sam da je drami kraj. Čoveku nije bilo lako da me izvuče penjući se uz stranu sve do magistrale gde su nas čekala kola, odakle sam prebačen do Kliničkog centra u Podgorici.

Ivanova porodica stigla je u Herceg Novi. Tamo su se smestili, ali njihove misli okrenute su ka tati i suprugu.

– Zovu svaki čas, interesuju se za mene. Eto, umesto da svi skupa uživamo u moru, ja ću na to zadovoljstvo morati sačekati. Ovo je velika opomena za mene, a nadam se da će biti upozorenje i za sve one koji ovu moju priču budu čitali – kaže Čolić.

(dijaspora.news/novosti.rs)

Click to comment

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

IZDVAJAMO

To Top