All for Joomla All for Webmasters
Duhovnost

EVO ODGOVORA NA PITANJE KOJE VAS JE MUČILO: Zašto pravoslavci STOJE u crkvama, dok katolici sjede?

Najraniji hrišćani, oni koji su živeli u apostolskim vremenima, dakle, tokom prvog stoleća nove ere, molili su se stojeći. Čini se da se već tada smatralo da je sedenje u prisustvu Boga nedolično i neprilično.

Zanimljivo je da je jedan od najvažnijih zapadnih ranohrišćanskih pisaca, Tertulijan, istog ovog stajališta bio, kada je stvarao krajem II i početkom III veka. On kaže: „Ako nije pristojno sedeti pred onim, koga treba poštovati i koga poštujemo, to je sasvim neblagodarno sedeti pred licem Boga živoga, pred kojim stoji anđeo što se moli — sveštenik“.

Crkva na Istoku vremenom je ovom običaju dodala i posebna značenja, pa se tako danas kaže da se stajanjem simbolizuje Hristov vaskrs i naše oslobađanje od greha i od pada u greh. Važnost stajanja u Pravoslavnoj katoličanskoj crkvi toliko je velika da postoje dani kada nijedan drugi položaj nije dozvoljen, kao što je recimo nedelja, kada ne sme ni da se kleči.

Naravno, Crkva dopušta da se sedi (ako se ima gde) u nekim prilikama, recimo, kada se čitaju katizme, kako bi oni slabiji koji su se umorili (a budimo iskreni jedni prema drugima, svi se umore od stajanja, niko ne voli da stoji u mestu na duži period, i svako postaje barem malo nervozan i dekoncenstrisan) mogli pažljivo da saslušaju ono što im se ima pročitati ili propovedati.

Što se klečanja tiče, njime vernici manifestuju svoje priznanje o grešnosti i krivici, njime Bogu poručuju da se kaju i njime ga mole za oproštaj i pomilovanje, uzdajući se u njegovo milosrđe; jevanđelja kažu da se i sam Isus Hrist molio klečeći, da su to činili i njegovi učenici, kada su molili za oprost grehova i kada su bili u žalosti te preduzimali neki teški posao. Ipak, u pravoslavnim hramovima tokom bogosluženja se u današnje vreme ne kleči, osim možda u tradicionalnijim zajednicama.

Dakle, klečanje je jedna od najranijih hrišćanskih praksi, baš kao i poklon do zemlje (koji se danas uglavnom, pogrešno, pripisuje isključivo muslimanima) kojim vernik želi da izrazi svoje totalno pokoravanje, vernost i zahvalnost Bogu, odanost Bogu, poštovanje Boga. Nekada se i ovo moglo videti u pravoslavnim hramovima, posebno u Rusiji, ali danas, opet, retko ili nikako, osim u tim tradicionalnijim zajednicama. Saginjanje glave ima isti smisao, a manje je dramatično za javnost.

Sve ovo važi za pravoslavne hrišćane. Sa druge strane, rimokatolici sede tokom mise, kako se u Latinskoj crkvi zove liturgija. Ta praksa je po svemu sudeći na Zapadu nastala u najranijim vremenima, u svakom slučaju tokom prvog milenijuma. Oni imaju drugačiju dogmu i drugačija verovanja sa ovim u vezi, ali pre nego što počnete da ih nipodaštavate i pre nego što ospete paljbu zbog njihovih „grešaka“, zastanite i pokušajte da shvatite njihovu logiku: nije ništa manje pobožna

Misa počinje sedenjem zato što rimokatolički vernici nisu pasivni posmatrači onoga što se dešava kao što je slučaj u pravoslavnom bogosluženju, već aktivni učesnici od kojih se očekuju izvesne radnje. Na početku se sedi zato što je to srednja tačka između druga dva položaja, stajanja i klečanja. Uglavnom, sedi se tokom prva dva čitanja mise, kao i nakon čitanja jevanđelja, dok đakon sprema evharistiju za pričest, kada nastupa vreme velikog iščekivanja svete tajne.

Kada je sveštenik spreman, svi ustaju na noge. Na noge se ustaje i tokom drugih važnih momenata mise, kao što je molitva „Gospodi, pomiluj“; ovim činovima višestrukog sedanja i ustajanja naglašava se poštovanje Isusa Hrista, a rezon na Zapadu je verovatno takav, da smatraju da se neprekidnim stajanjem smisao tog čina rasplinjuje. Pritom se sedenjem izbegava zamaranje i omogućava koncentracija prilikom čitanja svetih spisa i propovedi.

Nakon čitanja Simbola vere, rimokatolici opet ustaju… da bi klekli. Ponovo, simbolika je ovde ista kao i kod nas: u pitanju je potpuna predaja Bogu, poniznost, pokoravanje, priznavanje krivice, kajanje, molba za oproštaj grehova. Od tog trenutka, tokom većeg dela ostatka mise vernici će ostati na kolenima jer se očekuje „dolazak“ Isusa Hrista

Ne zaboravite, i rimokatolici i pravoslavni veruju da je Hrist realno prisutan u hlebu i vinu kojima se vrši pričest; doduše, Pravoslavna crkva smatra da se hleb i vino i fizički i duhovno transformišu u telo i krv Hristovu (naravno, kako se to odigrava i kako je to moguće, božanska je misterija), dok Katolička crkva smatra da se transformišu samo suštinski i duhovno a da fizički to i dalje ostaju hleb i vino.

(Izvor: Telegraf.rs)

Click to comment

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

IZDVAJAMO

To Top