“Znate, nama dan počinje sa šest ili sedam vekni hleba, a šta je sa ostalim potrebama”… priča Zoran, glava porodice.
Noć u porodici Đurić iz Crvenke prolazi relativno tiho. Plač bebe stare tek 40 dana koja se budi zbog grčeva jedini je zvuk koji se ovde čuje.
A potom…tišina se na kratko vraća na velika vrata…
Noć je jedino vreme kad je ona ovde prisutna jer su roditelji Zoran i Gordana – veoma bogati.
Oni su roditelji 12-oro dece, pa je u ovom domu već od jutra buka i graja.
Zato ni ne čudi što je beba, po dolasku naše ekipe, iako je u sobi bilo više od 15 osoba, spavala čvrstim snom. Najmlađi član ove porodice navikao je na ciku i viku svoje velike porodice.
U ovoj kući, koju porodica Đurić iznajmljuje, nalazi se prava mala vojska, a poznati su, kako kažu kao najveća porodica “od Novog Sada do Crvenke i natrag”.
Najmlađa beba došla je nenadano. Gordana je imala zdravstvenih problema, a lekari su tek u šestom mesecu trudnoće otkrili da je trudna. Ipak, kako kaže, ostala deca su planirana jer ih oni jednostavno – vole.
Smatraju da, iako nemaju ništa, imaju sve.
Ipak, dve nesreće iz korena su im uništile egzistenciju. Pre nekoliko godina u jednoj nesreći mešalica je Zoranu zdrobila lobanju, a u drugoj je ostao bez šake.
– Mislila sam – gotovo je, umreće. Punih 11 dana je bio u komi – s bolom se priseća Gordana, dok on objašnjava kako se nesreća dogodila.
– Radio sam na Novom Beogradu, za firmu “Savski nasip” kad sam upao u mešalicu koja mi je stegla glavu. Lekari kažu da je pravo čudo što sam uopšte ostao živ. Kratko je prošlo do druge nesreće kad sam izgubio šaku.
– Radio sam u Surčinu, takođe na gradilištu i završavali smo betonažu kad mi je mašina uvukla ruke. Jednu ruku sam uspeo da izvučem, a drugu nisam, pa sam tako ostao bez šake – priča Zoran, koji danas zbog posledica nesreća nije u mogućnosti da radi.
Ono što je najveći problem jeste što ovi roditelji nemaju prava na dečiji dodatak.
– Dobijali smo ga za prvo četvoro dece, koja su sad odrasla. Ćerke su se udale, imamo i unučiće… Jedino primanje nam je Zoranova invalidska penzija, koja je minimalna, i materinski dodatak od 10.000 dinara. Živimo život na recku, kad platimo račune uzimamo na crtu u prodavnici, pa namirujemo čekovima, i sve tako u krug – priča Gordana.
U ovoj kući trenutno je petoro školaraca, a opština obezbeđuje udžbenike samo za njih dvoje. Tako se i za knjige dovijaju, pozajmljuju, kako bi se sva deca iškolovala.
– Treba sva usta najpre nahraniti, potom obući i školovati. Znate, nama dan počinje sa šest ili sedam vekni hleba, a šta je sa drugim namirnicama, hemijom, slatkišima, pelenama… – priča Zoran.
Dok govore o problemima, u roditelje su uprte sve oči. Ipak, mališanima ne smeta to što nemaju najnovije patike i igračke. Pas i stara fudbalska lopta su im dovoljni da budu srećni.
A kako i ne bi, kad gotovo da imaju ceo fudbalski tim u porodici.
Leti je ovde sve lako.
Najteže je Đurićima zimi.
– Metar drva je 6.500 dinara, a gde je struja. U kući zbog dece uvek mora biti toplo, na tome ne smemo štedeti pa se nekako koprcamo. Živimo na recku, pa kad krenemo na njivu ili berbu malina, sve ode na vraćanje pozajmica…
Kako kažu, ima onih dobrih ljudi koji su voljni da pomognu, i pomognu da prebrode sve nedaće.
Najviše bi Đurićima od ljudi koji su voljni da pomognu, značile namirnice i drva za ogrev.
Ne zaboravite, vaše malo nekome znači mnogo!
Ovu višečlanu porodicu nije teško naći. U ulici Maršala Tita u Crvenki, ama baš svako zna za njih.
(dijaspora.news/espreso.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.