Žarko Radulović, od prodavca sladoleda do suvlasnika “Splendida”: Amerika je u Crnoj Gori

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Kada je nedavno, po povratku sa jednog od svojih brojnih putovanja, kročio na tlo Crne Gore, supruga mu je postavila pitanje kojim je bio zatečen.

-Znaš li ti, Žarko, gdje je Amerika?!

-Gledam je, znam da je pila samo vodu cio dan! Kažem joj: Kako gdje je Amerika? Pa upravo smo došli iz Amerike!

-Žarko, ovdje! Ovdje je Amerika!

Naravno da je gospođa Radulović upotrijebila metaforu, misleći na “američki san” koji i danas, kao prije stotinu godina, sanjaju mnogi u Crnoj Gori i na Balkanu.

-I bila je u pravu. Amerika je ovdje, i bilo gdje, ako imate viziju, ako imate plan i ako puno radite, počinje priču Žarko, čovjek koji je od malog prodavca sladoleda – još je bio u osnovnoj školi – stigao do suvlasnika Hotelske grupe “Montenegro Stars” koja se danas prepoznaje po Hotelu “Splendid”.

Ostao je isti, i danas, kao i prije 20 godina, ima isti entuzijazam i – iste prijatelje.

-Nemam mnogo vremena za druženje. Zato sam neke od mojih prijatelja zaposlio kod mene.

Prvi “medijski nastup” je imao sa 13 godina, u “Večernjim novostima”.

-Šetao sam sa ocem u Kotoru i u jednom momentu vidim pod nogama novčanik. Nabrekao, pun para! Podignem ga i pogledam u oca. Šta ćemo sad?! Idemo u policiju! I tako mi ponesemo taj novčanik u policiju, a tamo je već bio čovjek koji ga je izgubio. Tada dopisnik “Novosti” iz Kotora napiše o meni članak, postadoh heroj!

Sa “Splendidom” ste napravili veliki uspjeh, napravili ste brend, pomjerili ste granice u Crnoj Gori. Imate li neki recept? Kako ste uspjeli?

-Slučajno (smijeh)! Imali smo viziju i htjeli smo da napravimo korektan, prepoznatljiv, održiv sistem. Potrebna je velika volja i želja, ogroman rad, mnogo para i znanja. Da budem jasan: Pare nisu dovoljne. Kada smo napravili finansijsku konstrukciju za “Splendid” tek tada je nastao problem: Šta sad? Imate pare, nemate znanje. Onda vas bombarduju sa svih strana sugestijama, ponudama, i treba da napravite prave izbore.

Mogli smo da uđemo u lanac hotela nekog od poznatih svjetskih brendova, ali smo odlučili da gradimo svoj brend. I ne samo to. Jedan od tih lanaca je, nakon što su vidjeli kako mi radimo, donio odluku da u svakom hotelu imaju domicilni menadžment.

Danas u “Splenididu” nemate menadžere iz inostranstva? 

-Trebalo je doći do toga. Kroz “Splendid” je prošao veliki broj hotelskih eksperata za razne oblasti. Neki su dali više, neki manje, ali bilo nam je potrebno njihovo znanje i iskustvo. I tu ima zamki, pa ako niste dovoljno kritični i ne znate tačno šta hoćete, možete debelo da pogriješite.

Prvi direktor “Splendida” bio je stranac, i bio je, zvanično, u radnom odnosu svega 12 sati, od 10 uveče do 10 ujutro na dan otvaranja! Otvaranje smo spremali 45 dana i znali smo u svakoj sekundi šta treba da se desi, a njegov zadatak je bio samo da isprati da svi gosti sjednu i budu adekvatno usluženi. Na kraju je od 12 hiljada “finger food” (zalogajčića) ostalo 7.000, znate li zašto? Zato što ih nisu iznijeli. Od tih 5.000 koje su iznijeli, pola je pojelo osoblje!  Gosti nisu bili usluženi po planu i to je bio kraj njegove karijere u “Splendidu”. Prvog dana nakon otvaranja, već u 10,30 novi direktor hotela bio je Zlatibor Milić, i od tada nismo odustali od koncepta da naši ljudi vode posao.

Na početku smo, recimo, imali 80 konobara od kojih su dvojica govorila engleski, a dvojica ruski. Danas se svi naši konobari služe sa najmanje tri svjetska jezika. Direktorka hotela već nekoliko godina je Mirjana Mrkalj, koja je kod nas došla kao mlada pripravnica, a danas je među najboljim direktorima hotela u regiji i drži ovaj ogroman mehanizam pod totalnom kontrolom. Šaljemo naše ljude na edukacije, u zimskom periodu “Splendid” je jedna velika učionica, svi učimo jezike, sada učimo turski, a onda prelazimo na kineski, jer imamo veći priliv gostiju sa ovih tržišta.

Kakvi su radnici naši ljudi? Crnogorce bije glas da su lijeni, je li to istina?

-Ako nekoga bije glas da su neradnici, onda su to Cetinjani. Mi u “Splenidu” danas imamo radnike sa Cetinja koji se mogu, po svemu, mjeriti sa konkurencijom bilo gdje na svijetu! Ovo je hotel koji ima svjetske standarde, i teško nalazimo kadrove koji nam trebaju. Zato imamo ozbiljnu kadrovsku službu i psihologa.

Radi se mnogo sa ljudima, dugačak je to put, i povezan je sa mnogo stvari, nije to samo da ga naučiš kako se servira sto ili sipa piće… tu je potrebno kompletno mijenjati čovjeka, njegov pogled na život, posao, sve!

Mladi u Crnoj Gori završe neku školu i krenu da traže posao, bez ikakvog iskustva, i očekuju kancelariju i veliku platu! Ja sam kao vaterpolista imao stipendiju oko 450 dolara, a kada sam otiša na brod kao kadet imao sam 65 dolara! Ali sam stekao takvo iskustvo i toliko sam sebe obogatio, da bih radio i džabe! I u Americi, oni koji steknu neki veći imetak, ako nisu naslijedili, prošli su težak put, od najnižih pozicija.

Bijemo stalno tu bitku da usadimo našim ljudima svijest da su i mali i veliki poslovi jednako važni, da je svaki dobar direktor hotela morao proći i, uslovno rečeno, najniže poslove, kako bi naučio kako sve funkcioniše.

Jesu li i plate zaposlenih u “Splendidu” svjetske kao i standard? 

Često pokušavam da objasnim da je prosječna crnogorska plata od 500 eura isto kao i plata od hiljadu i po eura u Njemačkoj! Teško je razbijati stereotipe i vječitu volju za žalopojkama umjesto da se zasuču rukavi.

U februaru ove godine sam bio u Majamiju, pijem kafu u jednom restoranu i čujem kako neko viče: Gospodine Raduloviću! Okrenem se i vidim momka, ne poznajem ga. On prilazi i predstavlja se, Vuk Medenica iz Bara, kaže mi da je radio u “Splendidu” na plaži prije tri godine. I baš tamo je upoznao našeg čovjeka, Kneževića, koji u Majamiju ima restoran i on ga povuče tamo. Stančić plaća 1,200 eura, radi nekoliko poslova. Ispričamo se i ja ga na kraju pitam: Vuče, iskreno mi reci, đe si imao više para – u Majamiju ili u Splendidu? On kao iz topa odgovara – u Splendidu!

Nedavno ste najavili neke nove projekte. Napuštate li “Splendid”?

-Ne! “Splendid” je moje “peto dijete” (smijeh)! Više ne mogu da odvojim sebe od “Splendida”. Kad odem van Crne Gore, ljudi viču za mnom: Splendid! To mi se desilo i nedavno kada sam šetao Tiranom. Čovjek je zaustavio automobil, mahao mi i viknuo: Splendid! To su sitnice koje vam pokažu da ste uradili pravu i veliku stvar, jer nekada izbliza ne možete sami da procijenite koliko je značajno ono što radite.

Sa proslave jubileja – 10 godina “Splendida”

Nedavno mi je urednik jednog medija rekao da bih trebao napisati knjigu “Kako se gradio Splendid”. Možda ću je jednog dana napisati, ali mislim da je još rano, kao što je i cio “Slučaj Splendid” poranio za Crnu Goru. Možda nekim ljudima neće biti prijatno kada izađe ta knjiga, ali nije važno, ja sam svima oprostio. Uspjeli smo i to je važno. Crnogorski turizam se ne može zamisliti bez “Splendida” i ja sam sretan zbog toga.

Rođeni ste Kotoranin,  bili ste uspješan vaterpolista i pomorac dugo godina. Kakve to veze ima sa ovim što danas radite?

-Nema baš mnogo veze. Ima veze sa mojim temperamentom i karakterom. Znao sam da želim da putujem, i vjerovatno je i ta želja određivala moj put. Oduvijek sam bio nemirnog duha, a još kao dijete sam otkrio i taj preduzetnički duh, mada u doba komunizma za taj izraz nismo ni znali.

Kako ste to otkrili? 

-Kako me mjesto nije držalo, otac me jednog ljeta, kao osnovca, natjerao da prodajem sladoled. Dođe mi stariji par Amerikanaca i traže “postcard”. Znao sam po malo engleski – tada se nije mnogo pažnje poklanjalo stranim jezicima – ja otrčim, pogledam u rječnik i nađem da su to razglednice.

Bila je nedjelja, a u to vrijeme je nedjeljom sve bilo zatvoreno. Imao sam nešto malo para od sladoleda, i već u ponedjeljak kupim jedno 300 razglednica. Raširim ih na zidiću ispred jedne kafane i za 20 minuta sve rasprodam! Kao što to u poslu ide, kada vam nešto krene odmah vas kopiraju, pojavi se konkurencija. Tako su odrasli “snimili” šta sam ja radio i ubrzo su svi prodavali razglednice, pa sam ja prestao, ali sam u školu krenuo u novim cipelama!

Koliko dugo ste plovili i kako ste se “usidrili” ? 

– Završio sam nautiku u Kotoru i otišao da plovim iako sam bio veoma talentovan vaterpolista i sigurno bih napravio karijeru. Plovio sam punih 14 godina i završio taj period života kao kapetan na putničkom brodu koji je, kada je počeo rat 1991. godine zadržan u Vele Luci u Hrvatskoj.

Tako sam se”usidrio” u budvanskom Montenegro Express-u i nedugo potom preuzeo  vođenje MontenegroExpress agencije u Kotoru. Uveo sam liniju Beograd-Budimpešta. Iz Beograda, sa Studentskog trga, dnevno pet autobusa je esenciju srpskog naroda vozilo u Budimpeštu. Širom svijeta su išli, ko zna da li su se vratili, to mi možda ne služi na čast.

Poslije sankcija, počeo sam da radim aranžmane za Grčku, Italiju, Francusku, šoping ture za Mađarsku. Godine 1997. sa partnerima otvaram Meridian, privatnu agenciju, ali sam shvatio da mi je i tu postalo tijesno, pa dvije godine kasnije otvaram agenciju za ukrcavanje pomoraca i počinjem da se bavim nekretninama. Tada počinje bombardovanje… Posle bombardovanja već su počeli da se pojavljuju ljudi koji su tražili nekretnine. Ja sam tu video šansu za sebe.

Od 2003. godine, kad niko u Crnoj Gori nije ni znao šta su nekretnine, ja sam radio. I napravio sam baš najozbiljniji novac za taj dio svog života.

Kako je osnovan “Montenegro Stars Hotel Group”, u čijem sastavu je i “Splendid”?

-Sa partnerima sam počeo razgovor oko kupovine jednog hotela, gdje bih ja bio posrednik i uzeo svoju proviziju.

Pokazao sam im šta je tada bilo realno moguće da se kupi od hotela. Na večeri, oni kažu: “Mi hoćemo da kupimo hotel, riječ je o hotelu Montenegro, ali pod uslovom da budeš partner sa nama”. Ja sam to odbio, jer mi je u tom trenutku toliko dobro išlo sve što sam radio, da mi hotel nije bio interesantan.

Bio sam svestan da će mi taj jedan hotel uzeti vremena kao pet hotela, a moje su ambicije bile mnogo veće. Oni kažu: “Mislili smo i Splendid, planirana je kupovina i hotela Panorama, Montenegro i Blue Star. Ako sve to uzmemo?” .

I tako, 15.jula 2003.godine, smo osnovali Hotel Group Montenegro Stars sa mješovitim kapitalom i registrovali je u Crnoj Gori. Ubrzo zatim, 23.jula smo kupili Blue Star hotel, koji smo mi završili. U oktobru smo na tenderu kupili hotel Montenegro, a u decembru smo kupili i hotel Splendid. Praktično, u roku od pola godine, tri hotela. Kada je objavljeno da smo na tenderu dobili Splendid, u Večernjim Novostima je osvanuo naslov: ,,Kotorani kupuju Bečiće”!

Da kojim slučajem živite u inostranstvu, da li biste investirali u Crnu Goru u ovom momentu i u šta biste uložili novac? 

-Bez dileme, da! Sada je pravi momenat da se uloži novac, a prostor je ogroman! Cio sjever Crne Gore je, bukvalno, veliki neiskorišten potencijal i pravo je vrijeme da se zauzmu pozicije. Za nekoliko godina će biti završen i auto put, i kada to bude, taj potencijal će munjevito početi da se realizuje. Prvo, uz auto put će biti potrebni razni sadržaji, benzinske pumpe, restorani, moteli… Svi koji su otišli iz Crne Gore za boljim životom, uglavnom imaju neku zemlju, staru kuću, i tu se sa relativno malim ulaganjima može napraviti biznis. Nedavno sam bio u kući u brdu iznad Kotora koja je adaptirana za turiste, napravljen je bazen i vjerujete li da je prošlog ljeta bila uglavnom puna, a cijene nisu uopšte niske.

Nije potrebno da imate hotel na “pjenu od mora” da biste napravili uspješnu turističku priču.

Neki recept za uspjeh?

-Morate biti drugačiji! Kopirati nekoga ko je uspio nikada nije dobra priča. “Splendid” niko ne može iskopirati. Uvijek će biti samo kopija. Budite originalni, autentični, idite naprijed, rušite tabue, pomjerajte granice! I, naravno, uz entuzijazam i ogroman rad, uspjeh je zagrantovan!

(DijasporaNews)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Imali ste vrlo zahtevne goste u hotelu, Rolingstonse, Madonu… Koliko je teško ili lako bilo raditi sa takvim zvezdama i njihovim saradnicima?

 

Neki od izuzetno bogatih ljudi koji su boravili u Vašem hotelu, čak su ponudili i neku cenu za Splendid?

Tačno. Bio je jedan gospodin….ponudio je 450 miliona evra. Ja sam odmah rekao :,, Ne“. Nisam hteo da prodam svoj udeo u hotelu, moji partneri takodje.

Pogled u budućnost

Kako vidite Crnu Goru u budućnosti?

Boravio sam u Singapuru jednom prilikom i upoznao gospodina Lia. On je polupismen čovek, ima 72 godine i jedan je od najbogatijih ljudi tamo. On je bio jedan od aktera koji su gradili današnji Singapur.

Ja ga pitam :,, Mister Li, kako ste uspeli za ovako kratko vreme da razvijete i sagradite Singapur, jer je on bio najsiromašniji grad na Dalekom istoku. Jel ste imali dobre zakone koje ste nasledili od Engleza ili…koja je formula?“

A on kaže:“ Žarko, bilo je nešto zakona, ali nije imao ko da ih tumači. Singapur je izgradila dobra volja.“

To sam jako dobro zapamtio i to mogu da preslikam bukvalno ovde, treba nam dobra volja da izgradimo Crnu Goru.

Kako motivisati ljude da u sebi pronađu dobru volju?

Ličnim primerom. Dobra volja može na razne načine da se tumači, to je dobra volja administracije, to je dobra volja vas novinara, dobra volja bilo koga. Znači, tražiti te pozitivne stvari,

a ne samo kopati, tražiti nešto što je kao sumnjivo, navodno.

Da li je sada administracija spremna?

Bolja je nego što je bila, u svakom slučaju, a videćemo koliko je spremna.

Nešto lično

Šta je za Vas poslovni uspeh?

Teško pitanje… a da budem originalan. Poslovni uspeh je kad imaš ideju, koju teškom mukom pretvoriš u nešto konkretno, kad vidiš da ta ideja oživi, da daje rezultate. Mislim da bih to mogao da nazovem uspehom.To je najgrublji opis uspeha.

Imate li neki hobi?

Jedem kolače. Ne kockam se, ne pijem, kolači su mi jedini porok.

Čime se bavite u slobodno vreme?

Voleo bih da imam toliko slobodnog vremena da mogu da čitam sve ove knjige što mi ovde stoje. Voleo bih da ih pročitam sve jednog dana, to mi fali. Imam jednu malu jahtu, sa njom bih voleo da isplovim na more. Ima dana kada je stvarno jako teško i kad pomislim:” šta mi je sve ovo trebalo?”, tad se setim jedne priče:

Čovek peca na jednoj obali i svaki put kad zabaci jednu udicu izvadi ribu. Jedan prolaznik ga gleda , govoreći mu: Vi ste dobar ribar. Šteta što nemate ribarnicu, koliko biste ribe Vi ulovili i novca zaradili.

Ribar mu odgovori: Znaš prijatelju, da imam ribarnicu znam da bih ulovio mnogo ribe, pa bih onda zaradio mnogo para, pa bih uzeo još jednu ribarnicu… pa drugu, treću četvrtu, pa bih imao toliko ribe gde bih morao da radim preradu ribe. Otvorio bih fabriku za preradu ribe, konzerve itd… pa bih sedeo u jednom kabinetu i razmišljao: Eh, da mi je sad da sam na onom pontu da pecam ribu… i čemu onda sve? kad ja to već sada radim.

Da li biste ponovo pošli istim putem?

Bih. Ima tu i lepih stvari. Porodica, prijatelji, ovi dragi ljudi sa kojima radim, to je jednostavno sudbina

Jeste li, kad podvučete crtu, zadovoljni?

Ja mogu biti zadovoljan u jednom delu, još ima puno projekata ispred mene. Bitno je stajati sa obe noge na zemlji, lakše upravljaš, vodiš posao, motivišeš ljude, a to mogu samo ljudi koji veruju u sebe i u to što rade, koji znaju šta ne znaju, a to je jako bitno, da znaš šta ne znaš.

Bitno je da te ne bude stid da kažeš šta to ne znaš i da pitaš nekoga ko zna. Mislim da sam sve to uspeo da sačuvam sebe. Apsolutno se nisam promenio od onog Žarka sa 20 godina Imam potpuno iste prijatelje, nemam novih, pošto nemam vremena da se družim, zaposlio sam ih kod mene. Jedan je tehnički direktor, a drugi je ekonomista.