All for Joomla All for Webmasters
Dijaspora

RUDAR I LJUBAV Devojčica je po planini u Srbiji gurala kolica s ocem, a onda je ova fotografija SVE PROMENILA

Ovo nije obična košarkaška priča. Iako počinje sa našom reprezentacijom. Nije čak ni klasična sportska. Iako je njeno centralno mesto zauzela fotografija koju je napravio član stručnog štaba naše nacionalne selekcije.

Adam Tatalović i Aleksandar ĐorđevićFOTO: ADAM TATALOVIĆ / INSTAGRAM
Adam Tatalović i Aleksandar Đorđević

Jedan od pomoćnika selektora Aleksandra Đorđevića u stručnom štabu “orlova”, Adam Tatalović, tokom nedavnog obilaska srpskih manastira je blizu Studenice zapazio neobičnu scenu na regionalnom putu. Uzbrdica, a na njoj jedna invalidska kolica. U njima čovek, kog uzbrdo gura – ćerka.

Adam Tatalović nije baš običan košarkaški radnik. Kada smo vam ga nedavno predstavili, mogli ste da saznate da srpski baš i ne poznaje savršeno jer je rođen, odrastao i još uvek živi u Sjedinjenim Američkim Državama, ali dušu našeg naroda poznaje bolje od mnogih koji su u Srbiji od malena. U košarci je od studentskih dana, pomagao je “plavima” u Indijanapolisu još kao student, voli da obilazi manastire, pa čak i sam bane po kosovskim putevima, zbunjujući tamošnje patrole svojom rešenošću. Ali, ova situacija – i njega je rasplakala. I, da ne dužimo mi priču o tome, prepustićemo vas Tatalovićevim rečima koje su se za Blicsport nizale kao u dahu kada smo ga upitali o neobičnom sledu događaja za koji smo saznali posle jedne njegove objave na Instagramu:

“Obično bih uzeo tri dana pred FIBA kvalifikacije (za Svetsko prvenstvo) da sam obiđem manastire po Srbiji. Posetio sam Novi Pazar i manasir Sopoćane, pa sam se vraćao u Beograd. Kada sam prolazio pokraj Studenice, primetio sam malu devojčicu kako na putu gura kolica u kojima je otac. To nije uobičajena scena koju vidite kad odrastate u SAD. Zaustavio sam kola i pitao da im pomognem, ali taj čovek nije hteo. Dok sam odlazio, primetio sam kako kola i kamioni jure niz put velikom brzinom, a primetivši to, kao i planinski teren, počeo sam da se pitam koliko li je teško sve ono za devojčicu, a i koliko je nebezbedno za njih oboje.

FOTO: ADAMTATALOVICH / INSTAGRAM

Posle tri, četiri kilometara, rešio sam da se okrenem i probam ponovo da im pomognem. Pitao sam ih na lošem srpskom da li mogu nekako da im budem od koristi, a oni su mi rekli – da su u redu. Zaprepašćen, seo sam nazad u kola, fotografisao ih onako, za svoju dušu, da bi ih upamtio. Ponekad fotografišem neke detalje da bih se prisećao koliko sam blagosloven, a i da pokažem sebi koliko ljudsko biće može da izdrži u svojoj svakodnevici. Kako sam proveo dosta vremena u Srbiji u poslednjih nekoliko meseci, shvatio sam da ljudi u njoj imaju mnogo teži život nego mi koji smo odrasli u SAD. I, baš zbog toga, ljudski duh u Srbiji, otpornost, rešenost i ljubav koji ljudi imaju jedni prema drugima, mnogo su tu jači nego u SAD. Ilustracije te tvrdnje primećujem svakog dana.

 Sutradan sam objavio tu fotografiju na mom Instagram nalogu, samo uz opis šta sam video. Prosto sam hteo da pokažem tu ljubav između oca i ćerke, a i da pokažem mojim prijateljima u SAD i ostatku sveta kakav život u Srbiji ume da bude. Mnogo sam mislio o toj porodici pre nego što sam objavio fotografiju. Nisam imao drugu želju tom prilikom, osim da ljudi ostave neki komentar, eventualno “lajkuju”. A onda je moj prijatelj (Filip Filipi), koji vodi srpsku humanitarnu organizaciju ‘28. jun’, izneo predlog: ‘Hajde da pronađemo tu porodicu i pomognemo joj’.
FOTO: ADAMTATALOVICH / INSTAGRAM

Bio sam veoma zauzet oko priprema reprezentacije i jedva da sam mogao da pomognem. Filip i njegov moćni tim su pokrenuli stvar, a uz pomoć studeničkog info-portala pronašli su porodicu putem njenih poznanika. Zanimljivo, prvo nismo mogli da ih nađemo, ali prikriven na fotografiji je bio znak za kilometražu do Žiče. Oduzeo sam tu distancu i našao malo selo, Ušće, na koje se onda ‘28. jun’ usredsredio. Tamara Pavlović, koja mnogo radi za tu organizaciju u Beogradu, potom je kupila kolica i druge potrebne stvari koje je trebalo dopremiti. Skupili smo preko 7.000 dolara za celu tu pomoć, uključujući i ono što je sam ‘28. jun’ prikupio donacijama. Na sve to, (selektor naše košarkaške reprezentacije) Saša Đorđević i (generalni sekretar Košarkaškog saveza Srbije) Dejan Tomašević, doprineli su da KSS pomogne oko transporta, ali i oko neke odeće za porodicu. Sve u svemu, bio je to fantastičan kolektivni trud SVIH koji su bili uključeni. Bio sam veoma zahvalan prijateljima i porodici iz SAD koji su pomogli, a mnogi od njih i nisu bili Srbi. Imao sam prijatelje iz Dalas Maveriksa, Denver Nagetsa, Hjuston Roketsa, Oklahoma siti Tandera, Klivlend Kavalirsa, univerziteta Hjuston i Mičigen Stejt, ali i sa ESPN-a (vodeći NBA novinar, Adrijan Vojnarovski, takođe se uključio u ovu priču, prim. aut.). A to su samo ljudi iz sveta sporta koji su se priključili akciji.

Donacija jednog od najpoznatijih košarkšakih novinara na svetuFOTO: DARKO NIKOLIĆ / SCREENSHOT
Donacija jednog od najpoznatijih košarkšakih novinara na svetu

Poseta porodici je bila u potpunosti ideja pomenute organizacije. Ja sam morao da se posvetim pripremama reprezentacije Srbije, potom i mom povratku u SAD. Filip je pomislio da bi bilo lepo da se upoznaju ljudi koji su pomogli sa onima kojima je pomoć upućena. Tamara i ja smo otišli i iznenadili porodicu kolicima i drugim stvarima za kuću. Bio je to dirljiv momenat, jer je meni bilo važno da upoznam lica sa one fotografije. Žive dva kilometra uzbrdo od onog mesta na prašnjavom putu na kome sam ih sreo. Cela ta vožnja mi je bila jedno otvaranje očiju. Nikada nisam video kuću na nekom takvom mestu, iako, verovatno, postoje stotine njih po srpskoj seoskoj sredini koje su preživele po nekoliko generacija. Dobro je kada jedan ‘urban momak’ poput mene iz SAD vidi porodice koje žive od zemlje i ljubavi, i ne mnogo toga pride.

Rasplakao sam se kada sam čuo njihovu životnu priču. Otac je bio rudar dvadeset godina. Baš je bio vozio njegovu ćerkicu u školu, niz ono brdo, kako bi se potom vratio po suprugu da bi s njom otišao u Studenicu. Kao mladi par, hteli su tamo, praznik je bio, Mladenci. Mačka je istrčala na put… A on nije želeo da je ubije. Skrenuo je naglo – i njegov život se promenio za sva vremena. Kažu da njegova devojčica nije htela da uzme ni zalogaj dok su ga operisali, a potom dok se (u narednih dan, dva) oporavljao od hirurških zahvata. Bilo mi je tužno. Tu sam, sa čovekom mojih godina, koji ima ženu i porodicu o kojima se brine, i onda mu sve to bude uzeto kada ćerku odveze u školu, a krene po ženu da bi išli u manastir. Koliko god zvučalo oštro, sve je to deo života, svi ti usponi i padovi. Ono što je najvažnije, to je da ova porodica i ne potražuje, niti joj je potrebno, mnogo toga izvan ljubavi koju njeni članovi imaju jedni za druge. A i dok jedva i preživljavaju, sa manje od sto evra mesečno, izgleda da imaju sve što im je neophodno.

Adam Tatalović sa porodicom pokraj StudeniceFOTO: ADAMTATALOVICH / INSTAGRAM
Adam Tatalović sa porodicom pokraj Studenice

Uradili smo sve što smo mogli da im pružimo podršku, podarimo neke neophodne potrepštine. Ta kolica će pomoći R.R.-u (Tatalović nije želeo da otkriva javno ime i prezime čoveka kome je pomoć uručena, samo inicijale) da se lakše kreće, a novac će pomoći njegovoj ćerkici da dobije spavaću sobu, kakvu i zaslužuje, kao i da poprave kola. Kada samo pogledam tu rutu koja ona prelazi svakog dana, uz i niz planinu, ne mogu ni da shvatim da taj mali devojčurak i njena braća na sve to idu peške u školu svakog dana. A idu baš tako, peške, svakodnevno, nizbrdo do škole, a onda uzbrdo kući, bilo da je kiša, sneg ili sunčano vreme. Devojčica izlazi iz kuće u šest ujutru da bi stigla u školu. Pomislim sada na moje rođake po SAD i setim se kako ih školski autobus pokupi na metar, dva od njihovih kuća…

Na neki način, mnogo toga sam dobio od ovog iskustva sa R.R. i njegovom porodicom. Verujem da je stvarno važno da čovek bude svestan koliko je samo blagosloven, bez obzira na to ko je, gde se na planeti nalazi i šta mu se dešava. Svi mi imamo neke svoje probleme i krstarenje kroz život je izazov gde god da živite. Zato mislim da ‘28. jun’ zaslužuje veći publicitet, jer oni ovakve stvari rade svakodnevno. Bio je ovo za mene samo jednodnevni akt pomoći, ali događaj koji ću nositi u sebi celog života. Stvarno nisam organizovao fanfare i kamere, jer nisam ovo radio da bih skrenuo pažnju na sebe. Bio je to samo jedan pokazatelj dobre volje, malo ljudskosti. A ako neko ovu priču čuje ili je pročita, možda će neko pružiti ruku onima kojima je pomoć potrebna, bilo da je to stranac na koga naiđe, ili voljeni član porodice. R.R. mi je rekao da voli da sa ćerkom – planinari, da peca često, ali se niko nikada nije zaustavio zbog njih do onog dana kada sam ja to učinio. Odgovorio sam mu da je život sada takav, da viđamo razne stvari svakodnevno i prosto ih prihvatamo ‘zdravo za gotovo’. Zapravo, kontaktirao sam jednu bogatu osobu iz Srbije da pomogne celim ovim povodom, a ta osoba mi reče ‘Adame, pa ima stotine porodica poput te u Srbiji’. Ta osoba – nije donirala ni dinar. Mnoga sredstva su stigla iz SAD, od mojih brojnih prijatelja, članova familije, kolega. A svakog dana ‘28. jun’ radi slične akcije i, kako mi kažu tamo, jeste problem da se dođe do sredstava. Ja na sve to i nisam gledao kao na priču o novcu, već kao nešto što otvara srce i pruža pomoć potrebitima.

Kolica kao poklonFOTO: ADAMTATALOVICH / INSTAGRAM
Kolica kao poklon

Porodica kod koje sam bio je, kao što možete i da pretpostavite, vrlo skromna. Ono što je bilo baš zanimljivo to je da slavimo istu slavu, svetog Jovana. Foto-aparati i kamera malo su otežali veće zbližavanje s tim ljudima, ali smo Tamara i ja dali sve od sebe da se ono ostvari. Mnogo je ona istražila o toj porodici i njenim potrebama, ‘28. jun’ je stvarno brzo nabavio kolica. Kada sam ih video, kada sam doživeo tu njihovu ljubav, knedla mi je zastala u grlu. Izašao sam na mali balkon njihove kuće i uživao u prelepom pogledu na srpski krajolik. Potom sam saznao da će baš tu gde sam bio – biti napravljena spavaća soba za devojčicu, a i kada će to biti učinjeno. Zahvaljujući kampanji pomenute organizacije, ona će dobiti najlepši pogled koji neko dete koje odrasta u Srbiji može da ima.

FOTO: ADAMTATALOVICH / INSTAGRAM

Vratio sam se u SAD i ostao u kontaktu sa R.R. i njegovom porodicom, sjajno je bilo videti njihove fotografije iz Studenice. Mnogo volim našu crkvu i sve što je učinila za mene. Voleo bih da i ova porodica nastavi da čuva crkvu blizu svojih srca. Ponekad sam malo ljubomoran na to koliko su blizu Studenice. Divno je to i posebno mesto. A možda je upravo u tom hramu, gde su mošti svetog Simeona Mirotočivog (rodonačelnika Nemanjića, Stefana Nemanje) i Stefana Prvovenčanog, stigla do mene ona duhovna energija da uradim nešto dobro”, zaključio je Adam Tatalović za Blicsport.

StudenicaFOTO: ADAMTATALOVICH / INSTAGRAM
Studenica

I, većeg zaključka ove priče nema od podsećanja na neke od poslednjih reči koje je Stefan Nemanja rekao na ovom svetu, a u žitiju zapisao njegov sin, sveti Sava: “Jer ja vam dajem ovu zapoved: da ljubite brat brata, ne imajući među sobom nikakve zlobe … A vi, među sobom pravdu i ljubav imajući, ne zaboravljajte milostinje”.

Tu negde, blizu Studenice, gde mošti svetog Simeona i počivaju, misao o milostinji i ljubavi za bližnje – pokrenula je ovu priču koja je pred vama. Ono što je u njoj najlepše je: svako od nas može da napiše njen nastavak.

(dijaspora.news/blic.sport/Darko Nikolić)

Click to comment

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

IZDVAJAMO

To Top