Rodio sam se u nemačkom logoru, odrastao u italijanskom sirotištu, a onda otkrio da sam najbogatiji Hrvat

– Ceo svoj život sam stranac, osoba koja je jedva dobila državljanstvo, a sada sam najbogatiji čovek na svetu jer mi je srce puno Splita. Sad konačno znam: Splićanin sam i Hrvat 50 posto! – očiju punih suza za Slobodnu Dalmaciju govori Silvio Loreti, 73-godišnjak iz Udina, dete rođeno u nemačkom koncentracionom logoru i odraslo u sirotištu, koji je čitav svoj život tragao za pravim identitetom da bi ga na koncu i našao potvrđenog u matičnim knjigama.

Gospodin Silvijo sada već tri godine redovno dolazi u Split, a u pratnji svoje gospođe Albine, priča kako je konačno smiren i ispunjen.

Dok nisam otišao u penziju, nisam imao puno slobodnog vremena ni snage da detaljno tragam za svojim korenima. Igrom slučaja, na jednoj večeri, upoznao sam splitskog doktora, koji mi je pomogao u traganju preko Matične kancelarije u Splitu, gde je u knjizi venčanih otkrio kako se moja majka Vesna udala za italijanskog vojnika Đuzepea u crkvi sv. Petra, koja je posle razrušena u bombardovanju. Pre toga, imao sam pogrešan trag, mislio sam da je ona iz Pule – priča gospodin Silvio.

Duboko potresna u svom trajanju i srećna na završetku, njegova priča zaista je odličan materijal za film, jer Silvija njegov život nije nimalo mazio.

Printskrin: Youtube/Stipe Bozic

25. septembra 1943., sedamnaest dana nakon pada Italije, na dan ulaska nemačkih vojnika u Split, oko stotinu Splićanki navodno se udalo za italijanske vojnike. Među njima i njegova majka Vesna Dumanić-Šulenta, koja je ubrzo bila deportovana u radni logor kristijan-štat am Baber, u Nemačkoj, gde se rodio Silvio.

Ona ga je uspela izvući iz logora i predala ga je jednom sirotištu. Nesrećna žena bolovala je od tuberkuloze od koje je umrla pre svoje tridesete u sanatorijumu kod Trsta. Otac koji je verovatno patio od PTSP-a, odrekao se sina jer ga nije mogao izdržavati. Za njega Silvio nikad nije čuo, a majčin grob ostao mu je takođe nepoznat.

– Imam bleda sećanja samo na majku. Mislim da sam je video dva, tri puta. Nisam imao dokumente, pa su mi u sirotištu dali slučajno prezime Loreti. Kada sam počeo da radim, imao sam velikih problema jer nisam imao italijansko državljanstvo, pisalo je ogromnim slovima “stranac”, a policija mi je dolazila u proveru na poslu kao da sam kriminalac – priča on.

Tek je intervencijom jednog monsinjora koji je radio pri sirotištu uspe da dobije državljanstvo. Kada se ženio, nije imao rodni list pa je sklopio brak pred osam svedoka koji su morali da potvrde njegov identitet. Celog života puno je radio jer je bio svestan da sve zavisi od njega samog.

Kada mu je dr. Petri pomogao, Silvio je saznao svoje prave korene i došao do podataka o Peri i Domini Dumanić, Silvijevom dedi i baki koji verovatno nikad nisu saznali da imaju unuka, kao što veroatno nisu ni znali za tužnu sudbinu njihove ćerke koja je Split napustila sa svega 17 godina.

– Tačno 1. jula 2013. godine došao sam po prvi put u Split, na dan primanja Hrvatske u Evropsku uniju. Bio je to praznik i za mene. Video sam grad, čist, blistav, sunčan, pun arheologije, predivan. Odmah mi se uvukao u srce gde je zauzeo posebno mesto. Sada sam miran. Rekao sam prijateljima u Udinama da sam sad najbogatiji čovek na svetu – rekao je Silvio.

O ovom čudnom čoveku i njegovoj neverovatnoj životnoj priči snimljen je i dokumentarni film “Silvio Spalatino” reditelja i snimatelja Stipe Božića.

(Dijaspora.news/Telegraf.rs)