Otac voditelja Ognjen Amidžić, novinar i dopisnik RTS iz Šapca Zoran Amidžić Amidž, poginuo je 9. oktobra 1991. godine na Baniji u Hrvatskoj na novinarskom zadatku, kada su ubijene i njegove kolege iz dopisništva – Bora Petrović, Dejan Milićević i Sretan lić. Likvidirani su u zasedi na putu Petrinja-Glina.
Voditelj je posle 28 godina, koliko čeka da se dođe do saznanja ko su nagolodavci i ubice, progovorio je o pogibiji oca i pravdi koju sad zna da neće nikada biti zadovoljena.
“Javljaju se mnoge ljudi, imaju razne priče, kao to su našu ljudi uradili, ne znam zašto to urade. Mnogo se tu izdešavalo, mnogo je zločina tu učinjeno, a zaboravlja se pa se ciklično ponavlja na 50 godina da stalno stradamo od istih i onda je sve ok i svi se volimo. Čudio sam se kao mali kada sam učio o tim logirima i nisam mogao da shvatim kako je neko mogao da napravi logore, to se graniči sa ludilom”, ispričao je voditelj.
“Pošto je on pokrivao taj deo, ali on je radio više poslova, čitav taj kraj nije znao gde su deca, gde su muževi, pa je on, pored posla koji je obavljao, prenosio pisma, poruke, snimao ih da se vide da su živi i zdravi, pa to puštao u prilozima da znaju da su dobro. Vraćajući se sa tog zadatka, napraljena je sačekuša i ubijeni su. Nestala je njihova dokumentacija. Konkretno, moj otac je imao u torbi belešku objavljenu u hrvatskim novinama. Između ostalog, pošto sam ja trenirao rukomet, imao je spisak nas 15, koji smo imali 15-16 godina, koji smo za reprezentaciju. Onda su oni objavili spisah svih nas kako smo mi četnici, da li smo regruti, šta li, a imali smo tada 15 godina. Tom linijom se moglo ući u trag, ali 28 godina posle, mislim i da mnogi vinovnici nisu ni živi”, ispričao je Amidžić u Novom jutru.
Ognjen je ispričao kako je saznao za pogibiju svog oca.
“Oko jedan sat posle ponoći policajci su zakucali na naša vrata. Bili su smušeni, dobili su zadatak od nadređenih da nam jave loše vesti, ali nisu znali kako to da urade. Kada sam čuo šta se desilo, a imao sam tada samo 16 godina, morao sam da kažem majci i sestri da je tata ubijen! Sada, posle ovoliko vremena koje smo proveli u neznanju, ne mislim da ćemo ikada saznati ko je ubio mog oca i njegove kolege, ni zbog čega. Za ovih 28 godina, bilo je nekih tragova i dokaza u istrazi. Recimo, sadržaj torbe koju je moj otac nosio sa sobom na kraju je završio u jednim hrvatskim novinama. Te njegove stvari i zabeleške nekako su morale da dođu do hrvatskih novinara. Po mom mišljenju, to je bio najopipljiviji trag koji je mogao da se prati tada
Dijaspora.news/Kurir.rs/Foto Printscreen
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.