Ljubavna priča Srpkinje i Hrvata, lišena romantike i suza: Počela je pre mnogo godina u Kući cveća, nedavno su se ponovo sreli tamo i shvatili bolnu istinu

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Ljubavnih priča između zavađanih ex-yu naroda svi smo se naslušali, a neki su bili ili još uvek jesu deo jedne od njih. No, poslednja u nizu koja, istinita ili ne, ovih dana kruži Tviterom, lišena romantike i suza, donela je novu tačku gledišta u nacionalističkom diskursu.

Da li su se Srbi i Hrvati, nakon upornog decenijskog produbljivanja razlika, nekako opet našli u identičnoj situaciji – onoj koja se ne tiče ni istorije, ni politke, već naših ličnih života?

Povijest i istorija ne mogu biti različitije jedna od druge Foto ilustracija: Shutterstock
Pročitajte, pa prosudite sami:

– Danas sam u Kući cveća čula jednu zanimljivu priču. Juče na vođenoj turi došle su dve osobe, ona je Srpkinja iz Beograda, on je Hrvat iz Zagreba. Oboje su profesori istorije iliti povijesti, jelte.

Oboje su živeli u selu Glina i negde ‘80-ih godina sa razredom došli su da posete Kuću cveća, odnosno Titov grob. Vamo-tamo smuvaju se oni u Kuci cveća, šta ćeš to mlado, to ludo, to ne broji krvna zrnca i ko je čiji deda/otac/svastika. Čudna neka deca…

Devedesetih počne s*anje i ‘91. muški deo priče proteruju iz Gline, jer Glina je tada bila pretežno nastanjena srpskim stanovništvom, a on se po krvnim zrncima nije uklapao. Dokopa se on sa porodicom nekako do Zagreba i između njih dvoje se prekida svaki kontakt.

Godine 1995, ne lezi vraže, dođe Oluja i zbog krvnih zrnaca koji nisu bili kompatibilni sada Hrvati nju i njenu porodicom proteruju. Dokopa se i ona nekako Beograda i život nastavlja da teče tom utabanom stazom krize, nesreće i srećnih vremena pod Miloševićem.

U međuvremenu svako od njih je zasnovao svoje porodice, dobio decu kako to već ide, svi su živeli srećno kao izbeglice do kraja života. Negde 2000-ih, Fejsbuku hvala, nađu se oni nekako i stupe u kontakt posle toliko godina. Oboje su profesori istorije/povijesti.

Našli su se u Beogradu i nećete verovati koje mesto su posetili! Tabloidizam na stranu, naravno da su posetili Titov grob. I u čemu je kvaka, pitate se?

Od kako su stupili u kontakt ne mogu da prestanu da upoređuju šta se servira sa jedne, a šta sa druge strane kada su u pitanju ISTI događaji. Došli su do zaključka da žive u dve potpuno različite realnosti, dva različita poimanja istorije, dva različita poimanja istih s*anja.

Da čak i kada odu u Kuću cveća, prvo se pita “Odakle ste?” jer se onda u zavisnosti od toga kroji priča. Svako je za isti događaj ispleo svoju realnost. A ironično je da su oboje su proterani iz istih razloga – nisu bili u skladu sa krvnom slikom naroda i narodnosti.

I zašto je meni ovo bitno – svaka država kroji svoju politiku, verziju istorije, d*ka se na nacionalizam, ponos, a realno gledano, i mi i oni, sa našim različitim krvnim zrncima smo u jednakom s*anju – finansijskom, emotivnom, poslovnom, zdravstvenom. 

Bila sam dovoljno puta u Hrvatskoj da mogu kroz razgovor da se “šokiram” što oni, zamislite, ne mogu da nađu posao, što im treba veza, što im škola nije dovoljna za posao, što odlaze iz zemlje kao sumanuti, što cveta korupcija na sve strane… Zvuči poznato?

Mislim, ajmo da se delimo na nas i njih, to je danas očigledno kul, jer naša istorija je drugačija od njihove povijesti, ali mogu da se zakunem da su nam frižideri i novčanici jednako prazni. Prosto da čovek ne poveruje, Srbi i Hrvati mogu nešto da imaju zajedničko.

Šta mislite o ovome? Da li u ovoj priči ima istine?

(dijaspora.news/telegraf.rs)