All for Joomla All for Webmasters
Sport

Intervju sa legendom srpskog džudoa: Bata Živojinović je najjači čovek kog sam upoznao, Milošević je imao impresivnu osobinu kakvu nigde nisam video

Legendarni džudo majstor Vuk Rašović uskoro izdaje monografiju pod naslovom ”Nisam stigao da ostarim”, koja je njegova autobiografija, a tim povodom otkrio nam je neke neverovatne priče iz svog života

Legenda srpskog džudoa, Vuk Rašović, ovih dana izdaje monografiju pod nazivom ”Nisam stigao da ostaim”, koja predstavlja neku vrstu njegove autobiografije.

Iako ima 78 godina, i dalje je aktivan na veteranskim turnirima najveće kategorije u svetu, gde je i veoma uspešan. Osvojio je neverovatne 82 medalje, 14 puta je bio prvak sveta, a 7 puta šampion Evrope, što najbolje govori o njegovim sportskim uspesima.

Ipak, veliko Vukovo bogatstvo su i neka prijateljstva koja je stekao zahvaljujući džudou. Upoznao je neke od najmoćnijih ljudi u državi poput Slobodana Miloševića i Radovana Stojičića Badže, sa kojim je bio pobratim i imao razgovor neposredno pre njegovog ubistva 1997. godine. Takođe je poznavao i sarađivao sa glumačkim legendama poput Bate Živojinovića i Dragana Nikolića.

Sve ovo dovoljan je povod za razgovor sa Vukom, koji nam je bliže objasnio izlazak monografije, kako izgledaju njegovi treninzi, gde se dešava da vežba i po 6-7 sati dnevno, kako nedavni uspesi srpskih džudista, Nemanje Majdova i Aleksandra Kukolja, utiče na razvoj džudoa i podstiče klince da treniraju ovaj sport…

– Treba uskoro da izađe monografija pod naslovom ”Nisam stigao da ostarim”, to je neka vrsta moje autobiografije. Ja imam 78 godina, a poslednje takmičenje sam imao pre mesec dana. Svake godine imam 9-10 velikih takmičenja. Svetsko prvenstvo, Evropsko prvenstvo i 8 drugih velikih turnira, to pratim redovno.

Kako izgledaju ti turniri? Neverovatno da Vi sa 78 godina učestvujete na tako velikim i jakim turnirima veterana?
– To radim poslednjih 17 godina, i do sada sam uzeo 82 medalje, od toga 59 zlatnih, 15 srebrnih i 8 broznzanih. Osvojio sam 14 titula prvaka sveta, 7 titula prvaka Evrope. Svaki put je za tih 21 velikih titula intonirana državna himna. Možda sam i rekorder po tom pitanju. Kao neki predsednik. Širom sveta je intonirana naša himna. Japan, Kina, Amerika, Rusija, Španija, Francuska i tako dalje… Zanimljivo je, džudo je sport kojim se ljudi bave iz jedne kulture življenja, mislim da je malo sportova u kojima je takav procenat bivših asova koji se zadržao u punom treningu. Meni se dešava da susrećem ljude koji su uzimali olimpijske i svetske medalje kao seniori. Imao sam tu naviku i toliku ljubav prema tome, da nisam prestao sa intenzivnim treningom, skoro da vežbam i sada kao što sam nekad vežbao. Mnogo vremena provodim u treningu, nekada i šest – sedam časova dnevno. Tri puta po dva ili dva i po sata.

Kako izgledaju ti Vaši treninzi?
– Za priču o disanju i kardiovaskularnom sistemu i izdržljivosti, tu se sada oslanjam na plivanje. Nekada sam to radio kroz trčanje. A onda u jednom danu imam i trening sa tegovima, kojim angažujem onu vrstu mišića koji mi trebaju u mom džudou, a uveče imam sparingovanje. To je onako kako sam vežbao kada sam bio državni reprezentativac u seniorskoj konkurenciji.

– Ima nekoliko rekorda koje sam postavio, može se reći i u svetu. U seniorskoj konkurenciji zadnji put sam nastupio sa 57 godina i bio sam prvi. U finalu sam pobedio mladića koji je imao 21 godinu i te godine je bio šampion Jugoslavije za juniore. Ako vam kažem da je sada Majdov sa 21 godinom uzeo titulu seniorskog prvaka sveta, onda se zna da ti momci u tim godinama nisu deca uopšte. To je bio znak da sam imao taj intenzivni trening, koji imam i sada. On je bio moja navika, potreba i zadovoljstvo.

– Voleo bih kada bih to mogao da prenosim ljudima i da oni to usvoje. Atletika bi bila sjajna, mnogo propuštaju ljudi koji se ne kreću. Mi smo kao organizmi formirani za kretanje. Kretanje je život. Imamo taj nagon da se opustimo. I ja bih voleo nekada da leškarim, verovatno bi mi bilo udobnije, ali izašao sam iz toga.

Da li su vas na monografiju podstakli ovi uspesi Majdova, Kukolja… Malo je falilo da bude srpsko finale na svetskom prvenstvu?

– Malo je falilo. To je velika retkost, nama se desilo da u istoj godini imamo prvaka sveta i prvaka Evrope, a da su u pitanju različite ličnosti. To je velika retkost za jednu malu državu kao što je Srbija. Džudo je neverovatno raširen u svetu. Sada je na prvenstvu sveta bilo 106 zemalja koje su učestvovale. U kategoriji u kojoj su bili Majdov i Kukolj bilo je 72 takmičara. To je nezapamćeno. Da bi pobedio, Majdov je morao da dobije 7 mečeva. To se do sada nikada nije desilo. Do sada, nijedan šampion nije imao toliko borbi do titule.

– Ono čime sam izuzetno zadovoljan, to je što to znači konačnu afirmaciju velikog truda velikog broja ljudi koji su se poslednjih 60 godina time balvili. Bilo je ljudi koji su se u prošlosti bavili time u izuzetno teškim uslovima. Mi smo nekada imali problem sa golom egzistencijom, ali se nikada ni na šta nismo osvrtali. Ja sam počasni predsednik Džudo saveza Srbije. 20 godina sam bio rukovodilac Saveza velike Jugoslavije. Na neki način mi je prosto drago da se ta organizacija kojom sam rukovodio toliko razvila da sada radi nešto bolje nego što smo mi radili. Iako smo mi 1989. godine takođe dobili prvaka sveta. Prvi put u našoj istoriji, na šampionatu koji smo mi organizovali u Beogradu. Taj čovek je bio proglašen za najboljeg sportistu u Jugoslaviji – Dragomir Bečanović. Nije nam sasvim novo, meni nije to sasvim novo iskustvo, ali ovo sada je veoma ohrabrujuće.

Kakva je sada finansijska situacija?
– Ona će sigurno biti bolja. Ona je i sada već bolja. Praćeni su ti ljudi. Oni su mogli da ostvare programe o kojima smo nekada mogli samo da sanjamo. Da prate međunarodne turnire koje njihovi treneri procene, i zahvaljujući tom iskustvu, jer to iskustvo ne može ničim da se nadoknadi, obojica su ostvarili ovakve rezultate. Ne treba zaboraviti da je Kukolj uvek kandidat za najviši plasman. On je sada prvi na rang listi, a Majdov je drugi.

Možemo li da očekujemo medalju na Olimpijskim igrama u Tokiju?
– Nadam se. Iako se na Olimpijskim igrama često dešava pomor šampiona, oni su ozbiljni kandidati. I jedan i drugi. Pošto su oni u istoj kategoriji, verovatno će se napraviti neki raspored. Kukolj je visok 1.95 m, njemu nije problem i da se pomeri gore na 100 kg, Nemanja je tu i da nas Bog vidi i da se nadamo osvajanju dve medalje.

  • Da li će ovaj uspeh da afirmiše klince da počnu da treniraju džudo?

– Bilo bi prirodno. Džudo ni dosad nije bio siromašan u masovnosti, ali ovo će svakako biti veliki podstrek u svim pravcima. I meni je to podstrek u ovoliko godina. Ja se osećam nekako bodriji.

  • Nadam se da ćemo biti prilike i da snimimo te vaše treninge uskoro i da to prenesemo čitaocima?

– Bilo bi mi zadovoljsto i nadam se tome, posebno bih voleo da to budete vi, jer u sportskoj disciplini koja se zove život, moj najuspešniji učenik je Veselin Jevrosimović. Bio je kod mene pet godina. Odličan je bio. Inteligentan dečak, lep… Imao sam tada grupu oko 200 dečaka u Šumicama, trenirali su u maksimalnim uslovima i on je se tu posebno izdvajao. Meni nije krivo kada posle odu u neku drugu disciplinu. Žao mi je ako potpuno prestanu da se bave sportom, a sada da li će otići u fudbal, košarku, atletiku, kao što je to uradio on, to je sasvim svejedno.

TRENIRAO VOJNE I POLICIJSKE GENERALE, TELOHRANITELJA SLOBODANA MILOŠEVIĆA

Trenirali ste i neke poznate i važne ličnosti u Srbiji?
– Jesam. Izuzetno talentovan je bio Petar Seferović, poznati kardiolog i akademik. Nekada se desi da mu kažem, ”eto Pero, da si ostao u džudou, sada bi išao sa mnom po svetu i uzimao medalje, a ti si samo akademik” (smeh). Takođe, bio sam blizak i brinuo sam o karijeri Radovana Stojičića Badže, koji je posle bio komandant cele naše policije. Bio je izvanredan džudista.

– Ivan Todorov, sadašnji predsednik Džudo saveza Srbije, on nije bio kod mene u klubu, ali sam ja vodio računa o njemu na zajedničkim pripremama, republičke i državne reprezentacije i bio sam i neka vrsta njegovog mentora. On je dosegao do vrlo visokog nivoa, bio je sjajan takmičar, skoro desetak godina najbolji koga smo imali u zemlji i ravan najboljima u svetu. Bilo je i ljudi koji su posle postajali dekani fakulteta, državni sekretari, generali.

Da li ste imali kontakte s Badžom neposredno pre tragedije i njegovog ubistva 1997. godine?
– Bili smo u utorak zajedno. Ja sam ga privoleo da bude presednik Saveza. Uvek se u velikim federacijama dešava da, kada vam neko od takmičara postane u društvenom životu važan, da ga aktivirate da vam pomogne u sportu. On je nama bio izuzetno efikasan i koristan. Za nas je strašan bio njegov gubitak, na stranu što je to za mene bio i lični gubitak. On je bio moj pobratim. Mi smo bili ljudi koji smo sekli prst i mešali krv. Toliko je taj naš odnos bio blizak i ljudi mogu toliko da se približe samo u sportu, eventualno u ratu. Tamo imate te intenzivne zajedničke doživljaje. Jedan drugog hrabrimo, zajednički vežbamo, nastupamo za istu ekipu i to je nas zbližilo do maksimuma.

– Kada je on došao na tu funkciju generala policije, posle izvesnog vremena mi se javio i onda smo se dogovorili da on bude predsednik našeg Saveza. Imao je ambiciju da naš Džudo savez Srbije napravi po ugledu na francuski, mislio je da nas dvojica to možemo i mislim da bismo i mogli, a on je bio u situaciji da je mogao da obezbedi uslove. Ali eto tako, desila se ta tragedija koja je nerazjašnjena i oko koje su se plele razne vesti, ali ko zna kada će se saznati da jedan čovek tako prerano ode iz života. To je velika šteta za njegovu porodicu, velika šteta za svoju službu, za naš sport, nas njegove prijatelje…

Kakav je on bio kao džudista?
– On je bio vrhunska klasa. Pobeđivao je ljude koji su imali velike medalje. U biti, on nikada nije imao prave uslove za vežbanje, jer njemu služba nikada nije dozvoljavala da se potpuno posveti tome. Ali uprkos svemu, mi smo uspevali da ga izvučemo na pripreme, da ode na takmičenje, ali njegova svakodnevica nije bila svakodnevica sportiste. On je sportom mogao da se bavi predveče ili da ustane u 5 sati ujutru da uhvati trčanje pre nego što ode na posao. Teško smo sa njima nalazili zajednički jezik, morali smo da se otimamo. Ja sam ponekad morao da idem direktno kod ministra, kada je on bio običan policajac, da njega i njegove drugove čupam da odu u reprezentaciju. Ova sadašnja generacija koja pravi ovako velike rezultate, oni su pošteđeni tih problema i mogu da prate jedan sportski program, mogu da ga prate onako kako to rade drugi u svetu. I Badža bi bio tako dobar da je imao takve uslove

Trenirali ste i telohranitelja Slobodana Miloševića, Sentu Milenkovića?

– Kako ne. Senta Milenković i general Marinko Kresoje su kao mladi ljudi bilo članovi džudo kluba Smederevo, a taj klub je vodio Zoltan Pašti, koji je bio policajac, i završio je školu u Kamenici, gde se obučio se kod čuvenog Džimija Savića, čoveka koji je proizveo generacije i generacije, koji je bio i Badžin učitelj. Ja sam zbog prijateljstva prema njemu, dva puta nedeljno išao iz Beograda u Smederevo i to je sve bilo maksimalno volonterski. Dva puta nedeljno sam radio sa njima, sa najvećim zadovoljstvom. Jer su bili vrlo poneseni. Ja sam osećao kako napreduju iz dana u dan i na kraju su dosegli do majstorskog nivoa. Posle su postali generali. Kresoje je bio šef policije za Vojvodinu, jedan izuzetno korektan i čestit čovek i on je poznat po tome. Pre jedno godinu dana mi je poslao poruku da mi kaže koliko mu je značilo to naše tadašnje druženje i da ga nikada nije zaboravio.

Upoznali ste i Slobodana Miloševića na jednom prijemu posle uspeha naših džudista?

– Jeste. On je kao ličnost bio neko ko je bio vrlo impresivan. Ja nisam naišao na čoveka koji ume da vam se na taj način obrati. Imaš ljude koji kada sa njima razgovarate, prosto te nateraju da ti njega poštuješ, ali obraćanje Slobodana Miloševića je u sebi imalo jednu notu u kojoj on tebe ispuni osećanjem poštovanja prema samom sebi. On se tako obrati, sa tolikim poštovanjem i prirodnošću, da ti posle prosto procvetaš. To je on imao. To je izuzetno retka osobina i ja to nisam sreo ni kod jednog drugog čoveka.

– Mi smo imali tada razgovor s njim, tada je naš džudista Dano Pantić, džudista svetskog ranga, koji je tada osvojio titulu apsolutnog prvaka sveta za studente. A studentska konkurencija je u džudou ravna američkoj studentskoj košarci, faktički ravna seniorskoj. To je bio veliki rezultat i Milošević nas je primio. Bilo je dogovoreno da ostanemo 20 minuta, ostali smo preko sat vremena. Bili su i džudisti oko njega, Badža, Senta i to je bilo prirodno da se mi nađemo kod njega. Imali smo jedan razgovor iz kog sam ja video sa koliko je on sa nekom istinskom, očinskom ljubavlju razgovarao sa Pantićem. I to je meni napravilo veliki plus u očima za tu ličnost koja je tada bila naš predsednik.

-Nisam dovoljno stručan da bih ocenjivao politiku, ali ovo sam umeo da prepoznam. On se prema Pantiću obraćao kao prema rođenom sinu. Video sam da mu je bilo drago da u svom narodu ima jednog takvo biće, jer je Pantić bio zaista nešto posebno. Kada mu je Pantić rekao da završava fakultet, on je govorio, ”Pa to je krasno, to je divno”. Odatle smo otišli krajnje zadovoljni i to nam je dalo podsticaj. To je sada Majdov imao priliku da oseti kada je išao kod našeg sadašnjeg predsednika na prijem. To je dobro da predsednici podrže naše uspešne sportiste.

–  Bio je tu kuriozitet u sledećem.  Moj otac koji je smatrao da sam ja promašio priču, jer je očekivao od mene da budem veliki inžinjer, političar ili general, i smatrao je da to nama pripada kao porodici. Kada sam ja otišao u džudo, on koji me je zaista istinski voleo, imao sam utisak da bi me ponekada zalelekao živog. Ali kada je tada Dnevnik 2 objavio, gde sam ja bio u onoj stolici u kojoj je sedeo Žorž Klajn ili u kojoj je sedela Madlen Olbrajt, ja pored predsednika, a moj otac je voleo Miloševića… Mislim, u to vreme je Miloševića volela cela Srbija, to treba priznati. I u ljubavi se menjaju odnosi. Onda je on rekao, ”E, sada ti priznajem”. A nema većeg priznanja od onog koje ti da roditelj.

RADIO SA BATOM ŽIVOJINOVIĆEM, DRAGANOM NIKOLIĆEM, UPOZNAO RADETA ŠERBEDŽIJU, MILOŠA ŽUTIĆA…

Imali ste prilike da trenirate neke od velikana srpskog pozorišta i filma kao što su bili Bata Živojinović i Dragan Nikolić?
– Ja sam odavno bio neko poznato sportsko ime i onda su filmski i pozorišni reditelji dolazili kod mene zbog tih specijalnih efekata. Što se tiče Dragana Nikolića, u filmu ”Zdrav i mlad kao ruža”, gde je išao u bunker, ja sam igrao samog sebe. Dragan Nikolić dolazi kod džudo trenera Vuka Rašovića i posle izvesnog vremena on počinje mene da baca. Te su scene isekli iz filma, nije ih bilo, ali dobro, ne žalim za time.

– A 1985. ili 86. godine je Bata Živojinović dolazio kod mene u salu. Snimali su valjda onog Inspektora u Kladovu i mi smo vežbali zajedno. Tada sam s njim po prvi put imao direktan kontakt. Ono što je za mene bilo nezaboravno, to je da je on bio izuzetno snažan čovek. On bi u tim godinama, da sam ga podvrgao treningu, verovatno bio najbolji veteran na svetu. Ja nisam sreo čoveka takvog autentičnog osećaja fizičke snage i pokretljivosti. To je jedna stvar, a druga stvar je da je bio neodoljivo šarmantan. Ali na onaj najjednostavniji način. On ulazi u salu i viče ”Vučinooo, bijemo li se danas?” Bijemo se Bato, odgovaram.

– Posle mi je bilo istinski žao tih ljudi. Čovek mora da žali za takvim ljudima. Voleo bih da su i dalje među nama.

– Radeta Šerbedžiju sam upoznao u jednom krugu prijatelja. Ima jedan disk od dva minuta, koji dosta impresivno deluje. On kada je to odgledao rekao je ”Vuče, mogu li ja sada da pričam da sam tvoj prijatelj”. Ja sam onda izvukao vic i kažem, ako onaj De Niro može da se hvali po Holivudu kako liči na mene, i ti možeš Rade da pričaš svima. To veče smo imali divno veče. On je čudo od energije, neviđen čovek. On je bogatstvo.

 

– Znao sam i Miloša Žutića. On je dolazio u moju salu. Moj klub je držao salu u Mije Kovačevića, salu vatrogasaca koji su je nama dali. Miloš je dolazio da vežba karate, ali smo obojica uživali da posle treninga pijemo čaj i razgovaramo. I ono čime sam bio posebno bio impresioniran kod njega, to je bio čovek velike kulture. Od njega se zaista moglo učiti. Nije bilo oblasti koju nije poznavao. I kod njega je to bilo autentično, nije se on razmetao time, nego jednostavno kada s njim počneš da pričaš, počneš da upijaš nešto što nigde drugde nisi čuo. On je i misaono izgledao. On je bio jedna retka ličnost naše javne scene.

 

Velimir Lukić, čuveni upravnik Narodnog pozorišta i čovek koji je napisao kočije Kralja Osvalda, isto intelektualac najvišeg ranga, on me je angažovao u komadu ”Gargantua i Pantagruel”, koji je režirao Zagrepčanin Bogdan Jerković, a glavnu ulogu igrao Branislav Ciga Jeremić. Tu su bili i Duško Bulajić, Boško Mihajlović, Minda Jovanović… ja sam tu dublirao Severina Bijelića u scenama koje je on trebalo da izvede ili nije mogao. Onda sam ja tu nešto akrobatski radio i imao sam jednu scenu u kojoj sam uništio 8 protivnika. Sede u prvom redu dame koje to nisu očekivale, a ja ove ljude bacam na pod i oni odskaču i ja vidim kako one ustaknu.

– Upoznao sam taj svet pozorišta jer smo mi to davali skoro dve godine. Želeo sam da popričam s njima i da ih bliže upoznam, jer sve su to interesantni ljudi. Ali samo sam jednom sišao u tu njihovu kafanu, tu je duvanski dim bio takav da si mogao da ga režeš nožem. I ja udahnem jednom i pobegnem glavnom bez obzira. Nikada više nisam tamo odlazio. Čemu su se oni adaptirali to je neverovatno, disali su na škrge.

(Dijaspora.news/telegraf.rs)

Click to comment

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

IZDVAJAMO

To Top