Ovo su ispovesti roditelja koji godinama sumnjaju da su njihova deca ukradena po rođenju u porodilištu.
1999 godina – Ankica Jevtić, Novi Sad: Nisu nam dali telo, nalaz obdukcije…
Trudnoća je tekla normalnim tokom, ali mi je, usled stresa od bombardovanja, pred kraj trudnoće malo skočio pritisak. Doktor mi je rekao da će me poroditi malo ranije, kako ne bismo ugrozili bebino zdravlje. Tako sam se 26. avgusta 1999. godine porodila carskim rezom u novosadskoj Betaniji – priča Ankica Jevtić.
Bebu su odmah, kaže, stavili u inkubator i sutradan je prebacuju na Kliniku za majku i dete u Novom Sadu. Ankičin suprug odlazi da vidi dete. Doktori mu govore da će sve biti u redu, a novopečeni otac se još dva puta vraćao da obiđe bebu.
– Kada je otišao peti dan, u bolnici mu saopštavaju da je beba 30. avgusta umrla. Nisu mu dali da vidi dete, pod izgovorom da je sva dalja procedura na bolnici i da se roditeljima ne dozvoljava da vide mrtvo dete – seća se Ankica.
Kada je 2014. godine pokušala da od nadležnih institucija dobije dokumentaciju, povratni odgovor nikada nije dobila. Od Instituta za patologiju u Novom Sadu dobija potvrdu da je urađena obdukcija bebe odmah sutradan nakon njene smrti.
– Rekli su mi da je obdukcija rađena 31. avgusta u osam sati ujutru. Moj muž je u to vreme bio na Institutu, a niko ga ni u jednom trenutku nije obavestio o navodnoj obdukciji – kaže Ankica.
Ova žena je tražila dva puta da joj daju patocistološki uzorak sa tkivom – naravno, bezuspešno.
– Prilikom obdukcije se ti uzorci uzimaju i trajno u parafinu čuvaju upravo zbog ovakvih situacija, da bi se otklonile sumnje. Vi se sada zapitajte zbog čega ja taj uzorak još nisam dobila – ogorčena je Ankica.
A nakon svih zatvorenih vrata na koje je bezuspešno kucala, Ankica se uputila na groblje. Naravno, tamo je saznala da njeno dete nikada nigde nije sahranjeno. I ovu tužbu, kao po dobro uigranom scenariju, sudstvo odbacuje pod opravdanjem – slučaj je zastareo.
1988. godina – Ana Pejić, Ruma: Rekli su mi: Idi kući, rađaćeš još!
Sada već 64-godišnja Ana Pejić iz Rume, porodila se u Sremskoj Mitrovici 24. avgusta 1988. godine. Carskim rezom rodila je zdravu devojčicu.
– Devojčica je težila dva kilograma i 200 grama. Tada je bila sreda i doktori su mi, pod izgovorom da sam izmučena od porođaja, rekli da će je na prvi podoj doneti u petak ujutru. U međuvremenu sam majke koje su se porodile, a mogle su da hodaju, slala da idu u boks da vide moju ćerkicu – nastavlja svoju priču Ana.
Sve one su joj, seća se, govorile da njena beba leži vesela, mrda ručicama, živa i zdrava. I dan-danas joj u glavi, kaže, odzvanjaju reči koje je čula tog petka.
– U petak ujutru, dolazi vizita i doktor mi hladnim glasom izgovara da je moja beba tu noć umrla. Kao i svima, rekli su da je bolje da ne vidim mrtvo dete jer ću tu sliku pamtiti celog života, kao i da treba da idem kući, da ću još rađati… – priča Ana koja je tada kući otišla bez odgovora na to zbog čega joj je naizgled zdravo dete umrlo, kao i bez dokumenata da se uopšte i porodila.
Sada, nakon toliko godina, ova žena kaže da nije odmah posumnjala na prodaju deteta jer je u to vreme reč doktora bila “zakon”.
– U to vreme, u tom sistemu, svaka žena koja je probala da osudi doktora i ospori tako iznenadnu smrt svog deteta, bila bi proglašena ludom, ženom koja pati od sindroma “poludele od bola za detetom” – s knedlom u grlu priča Ana.
Ipak, kako su godine prolazile, sumnja je bila sve prisutnija. Pronašla je još nekoliko majki sa istom pričom, istom bolnicom i doktorima…
– Otišla sam kod matičara gde sam videla da je moje dete prijavila bolnica, iako je to bila roditeljska dužnost. Prijavili su dete bez imena, bez podataka o roditelju… Na izvodu iz knjige rođenih, kod polja sa polom deteta stoji žensko, dok na izvodu iz knjige umrlih piše da sam rodila muško dete! Smatrala sam da je to greška matične službe, međutim, tamo su mi rekli da nije greška i pokazali mi dokument koji su dobili iz bolnice gde zaista piše da je preminulo muško dete – iznosi samo delić iz mora nelogičnosti Ana Pejić.
Zatim, kako kaže, nailazi na dokument gde bolnica moli službu groblja da izvrši prenos tela. U dopisu piše da ih pozivaju da preuzmu leš i izvrše sahranu.
– Otišla sam tamo. Rekli su mi da do njih moje dete nikada nije stiglo, niti je ikada sahranjeno – drhtavim glasom izgovara ova žena.
1988. godina – Radiša i Mirjana Pavlović, Kragujevac: Uzeli su nam blizance
Bračni par Pavlović dobio je sinove blizance 13. oktobra 1988. godine.
– Moja tada osamnaestogodišnja supruga videla je oba deteta i čula njihov plač. Pošto su prevremeno rođeni, sa po samo kilogram i po, pitao sam lekare koliko dugo će biti u inkubatoru, a oni su mi rekli da je s njima sve u redu i da će biti smešteni gde i druga novorođenčad – počinje svoju priču Radiša.
To je bio prvi i jedini put da je Mirjana videla svoje sinove. Javile su se komplikacije nakon porođaja, a ona je, zbog obe posteljice koje su ostale u njoj, dobila sepsu.
Za to vreme, ne znajući šta se dešava sa njegovom suprugom, Radiša sa taštom dolazi da se raspita o zdravlju sinova. Tada mu govore da je jedno dete umrlo, a da je drugo još živo. Međutim, već sledećeg jutra dobija telegram da je i drugo dete umrlo i da se pojavi u Kliničkom centru Kragujevac da preuzme tela beba.
– Iako sam, pored ubeđivanja patologa da nije potrebno da preuzmem decu, insistirao na tome, on mi je rekao da obdukcija još nije urađena. Kazao mi je da za to vreme odem do matične službe i odnesem neki koverat. To sam uradio i za nekih pola sata se vratio nazad. Šok koji sam tada doživeo nikada neću da zaboravim – video sam oko četrdesetak beba, poluzaleđenih u nekim fiokama. Odveli su me do jedne od fioka i rekli: „Ovo su tvoja deca“ – priseća se Pavlović i dodaje da mu i dalje nije jasno kako je za samo pola sata doktor uradio obdukciju.
Kada je preuzeo decu, činilo mu se da su bila mnogo veća od težine i dimenzija koje su njegovi blizanci imali na rođenju.
– Prvo nepodudaranje bilo je to što su Mirjani u porodilištu pokazali dva novorođenčeta plavkaste kose, dok je jedno od dece koje sam doneo kući bilo crno. Takođe, Mirjanina majka se sećala da su deca koju smo sahranili bila teška oko tri, četiri kilograma, dok je u knjigama u porodilištu upisana znatno manja težina. To je izazvalo još veću sumnju jer nije bilo logično da deca, koja su rođena u sedmom mesecu, mogu toliko da napreduju za samo dva dana – priča ovaj čovek.
Tražio je kompletnu dokumentaciju od momenta ulaska do otpusta iz Kliničkog centra, a već u protokolu porođaja, kaže, primetio je nepravilnosti.
– Iako je reč o blizancima, deca su mi upisana samo u jednu rubriku, na čijem kraju je pisalo – “uzeto”. Kada sam ih pitao šta to znači, niko mi nije odgovorio. Otišao sam u Direktorijum i tražio papire sa Dečjeg odeljenja jer je pisalo da su deca posle dva i po sata tamo prebačena, iako je mojoj ženi rečeno da su dobro – priseća se Pavlović.
U Direktorijumu mu govore da su papiri usled poplava uništeni, ali kada je zapretio protestom, po njegovim rečima, dokumenta su pronađena.
– Kada sam otvorio dve istorije bolesti, usledio je šok za šokom. U zvaničnim papirima stoji da su deca pošla iz porodilišta istovremeno, u 16 časova, a na Dečje odeljenje ih primaju u razmaku od pet minuta, u 15.45 i 15.50, pre nego što su i krenula iz porodilišta. Zanimljivo mi je bilo i to što su deca bila različitih dimenzija, na rođenju oba duga 44 cm, da bi na Dečjem jedno bilo dugo 47, a drugo 42 cm – iznosi svoje sumnje Radiša Pavlović.
2011. godina – Jelena i Nenad Vujović, Raška: „Nemamo mi vremena da pričamo s tobom!“
Rodila sam blizance 9. decembra 2011. u Novom Pazaru. Ujutru, u 2.45 časova, prirodnim putem rađam prvo dete, za koje mi govore da je mrtvo. Uvili su ga u čaršav i babica je ogromnom brzinom izjurila napolje. Odmah nakon toga doktori odlučuju da drugo dete rodim na carski rez – priča Jelena Vujović.
Iako su joj, kako kaže, doktori rekli da preživelo dete mora da bude prevezeno u Kragujevac na neonatologiju, Jelenin suprug Nenad video je da sanitetom oba deteta bivaju odvođena – i živo i ono navodno preminulo.
– Iako smo videli da su obe bebe poslate sanitetom, u KBC Kragujevac stiže samo jedna. Između ostalog, u dokumentaciji nalazimo i jedan blanko uput sa faksimilom lekara iz Novog Pazara, dok u bolnici u Novom Pazaru nalazim još jedan blanko zahtev za obdukciju, i to na moje ime – objašnjava Jelena.
Prošlo je tri godine od tada, i 2014. godine, prema njenim rečima, Jeleni stiže iznenađujući poziv iz Centra za socijalni rad da dođe da da ime svom drugom detetu! Odlazi tamo i objašnjava im da je drugo dete umrlo. Ipak, sve to nateralo ju je da ode u matični ured, gde saznaje da postoje dve prijave rođenja, ali i samo jedno dete koje je upisano u knjigu rođenih.
– Matična knjiga je prepravljana, a iako postoje dve prijave rođenja, upisano je samo jedno dete – priča ova žena.
Prijavila je slučaj policiji, ali osim jednog poziva za razgovor, ova žena je samo slušala rečenicu: “Nemamo mi vremena da razgovaramo sa tobom!”.
(dijaspora.news/blic)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.