All for Joomla All for Webmasters
Sport

Đorđević otvorio dušu Hrvatima: Bio im je “dušmanin” na terenu, ali će ga posle ovog intervjua poštovati kao sebe što poštuju

Selektor srpskih košarkaša dao opširan intervju za medije u komšiluku

Aleksnadar Đorđević se trenutno nalazi u zemlji čiji je nacionalni tim svojevremeno “bombardovao” trojkama, a danas sa selektorske klupe izdaje komande igračima da “bombarduju” i Hrvate i sve ostale na košarkaškom terenu.

Sale nacionale je u Zadru, gradu košarke, i tamo je najzanimljiviji gost/sagovornik hrvatskih medija koji su iskoristili priliku da urade opširan intervju sa čovekom koji predstavlja najprepoznatljiviji simbol najvećih uspeha srpske košarke u poslednje dve i po decenije.

Đorđević je u razgovoru za Index.hr govorio o srpskom reprezentaciji, mukama koje je prevazišao zbog otkaza najboljih igrača pred Eurobasket, sebi kao selektoru, hrvatskoj reprezentaciji, psihologiji unutar našeg sastava, ali i o Dončiću, Draženu, i naravno onom čuvenom silasku Hrvata sa postolja 1995. godine u Atini i politici kojoj nisu dali da razore prijateljstvo igrača dve zaraćene države.

Prenosimo vam najzanimljivije delove razgovora Đorđevića i hrvatskih kolega.

Vi jako dobro znate kako je stajati na slavnom balkonu pred zgradom Skupštine. Godine 1995, nakon što ste u finalu Eurobasketa svladali Litvaniju i doneli zlato u Beograd, kazali ste da je to pobeda slobode. Zašto?

– To je bilo prvenstvo puno emotivnog naboja, prvo takmičenje nakon tri godine embarga kada smo zbog političkih sankcija bili ukinuti iz sporta. Plasirali smo se i doneli zemlji zlatnu medalju. Odigrali smo istorijsku utakmicu protiv Litvanije.

Kako ste se uopšte ohladili i stali? Postigli ste 41 koš, izgledalo je kao da možete još, uprkos besnoj publici koja je navijala za Litvaniju i protiv sudija koji su vam pomagali?

– Kako sam se zaustavio? Ah… Bilo je fenomenalno. Najbolja utakmica u mojoj karijeri.

Hrvatska je uzela bronzu i tokom svečanosti dodele medalja sišla s postolja, na signal državnog vrha. Kako ste se vi osećali nakon tog čina jer su zbog vas sišli s postolja?

– Pritisak državnih vrhova na sportiste bio je veliki, i ne samo tada. Sećam se kako su Zdovca uklonili iz reprezentacije Jugoslavije iz polufinala u Rimu. Bio sam tamo, svi smo zajedno plakali. Tako je bilo. Sportisti su se uvek koristili u razne nacionalističke svrhe i interese. Neki pametniji su se isključili, neki su to radili iz uverenja, što je sasvim legitimno. Silazak s postolja? Ne mogu reći da je to bio ružan čin, ali je svakako bio neprimeren za jedno tako veliko takmičenje. Nema opravdanja. Mi to danas prihvatamo kao deo ludog vremena, ali to je bio nepotreban potez. Iste godine igrali smo kvalifikacije za Eurobasket u Sofiji, a reprezentacija BiH nije htela igrati protiv nas iz političkih razloga. Ali hajde. Sportisti su često žrtve jer se nađu u tim situacijama koje ih obeleže ili ostanu ucrtane u njihov životopis.

U Atini ‘95. družili ste se s hrvatskim reprezentativcima? Je li istina da ste se s Dinom Rađom grlili i pozdravljali u liftu, da vas niko ne vidi?

– Istina je, bilo je napeto, između nas i njih za večerom bili su postavljeni drugi stolovi, zvali smo ih “EU stolovi”. Itekako smo se družili i do danas smo ostali dobri prijatelji. To nam niko ne može oduzeti. Isforsirano su nas razdvojili, ali naša prijateljstva pre raspada države su mnogo dublja i iskrenija. Spaja nas ono što smo zajedno proživeli.

Spaja nas i trojka koju ste nam zabili na Evropskom prvenstvu dve godine kasnije. Rimac je pogodio za Hrvatsku, ali zadnji napad bio je vaš. Srbija je opet otišla do kraja, a Hrvatska je nestala s košarkaške mape. Je li to ključni moment u vašoj karijeri?

– Da, trojka Hrvatskoj na Eurobasketu značila mi je mnogo jer je bila prekretnica za naš srpski, u ono vreme jugoslovenski košarkaši put. Ko zna što bi bilo da je bilo obrnuto. O tome niko ne razmišlja.

Slažete li se s poređenjem Luke Dončića i Dražena Petrovića, pune su ih novine?

– Niko se ne može upoređivati i meriti sa Draženom, on je bio najbolji. Dončić je čudo, ali svoj je igrač i neka ide svojim putem. Sazriva brzinom svetlosti, Real mu u tome pomaže i biće jedan od najboljih.

To kažete iako vam je Petrović nakon utakmice Cibone i Partizana u lice rekao da više nikada nećete igrati za Jugoslaviju, a potom vas je tadašnji selektor i skinuo sa spiska.

– Da, rekao mi je da nikad neću igrati za Jugoslaviju, Duda Ivković me zaista nije vodio na turnir, ali danas razumem. Trebalo je povesti još nekog ko je jak u obrani, a Dražen je uvek mogao postići 40 poena. To su bila sportska rivalstva i bila su vredna. Nisam hteo igrati sa Draženom nego protiv njega, tako je bilo i s Rađom ili Kukočem.

(Dijaspora.news/Telegraf.rs)

Click to comment

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

IZDVAJAMO

To Top