All for Joomla All for Webmasters
Dijaspora

AMERI OSTALI U ŠOKU: Darko Miličić im otkrio zašto je nokautirao konja, kupio 10.000 riba i odrekao se košarke

Darko Miličić je jedna od najzanimljivijih ličnosti u našoj košarci. Svrstavan svojevremeno među najveće talente na svetu, izabaran je čak kao drugi pik na NBA draftu, ispred mnogih potonjih zvezda. U NBA ligi, međutim, nije uspeo. U Americi mu se i danas mnogi podsmevaju zbog toga. Ali… Upravo je ekipa najvećeg američkog sportskog medija, ESPN-a, doputovala u Srbiju da sazna nešto više o našem nekadašnjem reprezentativcu. Ono što su otkrili – zaprepastilo ih je.

Darko Miličić

Foto: Marko Metlas / RAS SrbijaDarko Miličić
 “Svet lako nazove Darka Miličića epskim primerom NBA promašaja, ali evo deset dokaza zašto je on uspeo.

1. Ne haje da priča o tome da je bio potpuni promašaj

Darko Miličić koristi reč “promašaj” mnogo, što iznenađuje. Mislio sam da će je izbegavati, ili bar napraviti tužnu facu kada je spomenemo, ali, on se čak i ne spotakne na nju, ne zastane. Ne stane mu ona u grlu. Ne, Darko je direktan. On je otvoren. Iskren. Kada vam priđe sa svojih 213 cm visine i 136 kilograma, oprilike vam deluje kao garažna vrata, ali, u prvih deset minuta on koristi reč “promašaj” pet, šest puta, i to na nekoliko ironičnih načina (“Ovaj razgovor nije samo o tome kako sam veliki promašaj, a?”)

On se šali na temu svoje grozote za pamćenje, kada se radi o tome da je 2003. bio drugi pik na NBA draftu, ispred Karmela Entonija, Krisa Boša i Dvejna Vejda, a odmah iza Lebrona Džejmsa. On se pravi da razgovara sa njima, podigne ruke u vazduh i kaže im da je, statistički, neko iz te grupe morao da doživi noćnu moru, pa, u redu, “Vi, momci, budite najbolji, a ja ću biti istorijska mrlja”. Onda prasne u smeh.

Tokom našeg intervjua, koji je potrajao skoro tri sata, on je začinjavao razgovor “promašajem”, s vremena na vreme uvodeći i adekvatne sinonime, kao što je “katastrofa”. U jednom trenutku rekao je “promašaj” triput za otprilike 15 sekundi i naglasio da bi opis njegove profesionalne karijere mogao da stane u natpis koji bi nosio na čelu, a na kome bi, pretpostavljamo, pisalo upravo “promašaj”. Ceo taj deo razgovora delovao je delimično kao nekakav nastup na javnoj sceni, delimično kao terapija. I, naravno, očigledno pitanje koje se postavlja je: Da li je stvarno bio toliko loš? Kratak odgovor? Da, prilično.

Postoje mnogi načini da se izračuna koliko je razočaranje Darko bio u NBA (počevši od činjenice da je postizao šest poena po meču, a zaradio oko 52 miliona dolara). Najbolji način da se to razume je sledeći: Sajt Basketball-Reference.com ima mogućnost da igraču za poređenje pronađe nekog košarkaša koji je imao sličnu karijeru.

Za Lebrona, slični su mu Džulijus Irving, Leri Bird, Čarls Barkli. za Boša članovi Kuće slavnih Dominik Vilkins i Aleks Ingliš. Vejd je uporediv sa Klajdom Drekslerom i Voltom Frejzerom. Darko? Njemu najbliži su neki ljudi koji se zovu Li Nejlon, pa Lu Amundson i Lorenco Vilijams. Uz poštovanje za ovu trojicu džentlmena, hajde da samo kažemo da nijedan od njih nije bio drugi pik na draftu i nijedan od njih nije nosio očekivanja cele nacije na svojim ramenima (dvojica od pomenutih nisu uopšte ni izabrana na draftu).

Pa opet, Darku to ne smeta, ne smeta mu što je jedan od najvećih razloga za podsmeh u istoriji lige. Nekako je… skroz u red s tim. I, tokom jedne naše prolećne vožnje Novim Sadom, Darkovim rodnim gradom u Srbiji, kažem mu da nisam očekivao da će biti tako pomirljiv sa katastrofalnim ocenama kvaliteta njegove karijere.

“Šta ste očekivali?”, upitao me Darko, a ja sam ustuknuo. Pokušavao sam da nađem način da kažem “Beskrajnu sramotu” a da to ne bude totalno uvredljivo.

“Znaš, jednom sam pisao priču o Frederiku Vajsu”, odgovorim mu, uvodeći u razgovor još jednu košarkašku katastrofu iz Evrope, ovoga puta francusku umesto srpske, i to koja je izabrana na draftu 1999. od Njujork Niksa, a nikada za njih nije zaigrala. Darkovo lice je živnulo. Setio se Vajsa.

“Kakav je bio?”, upitao me Darko.

“Bio je tužan, u depresiji”, kažem. “Mnogo toga mu se dešavalo, sa ženom, sinom, ali je istovremeno bio veoma ljut zbog svega što se dešavalo. Bio je ljut na svoj život. Pretpostavljam da je to dobro skrivao, sve je to bilo nekako ‘ispod’, ali je bio ljut”.

Brbljao sam.

“Zapravo, Vajs je jednom hteo da se ubije”, izletelo mi je.

Darko nije ni trepnuo.

“Stvarno?”

“Aha”.

Vozili smo se u tišini čitav minut. Nije bilo mnogo semafora, put je malo neravan, radio je uključen, čuje se neka srpska muzika. Čini se kao da je ono što sam izbrbljao imalo malog značaja. Ali, odjednom, Darko kaže: “Znaš, to je čudno. To sa Vajsom. Jer, ja sada osećam kao da je Stari Darko umro. Mislim, kada razmišljam o sebi dok sam igrao, osećam da je to, otprilike, razmišljanje o nekome koga više nema, ko je umro”

2. On više ne veruje da, zbog kolega sa drafta i košarkaških običaja, treba da laže o svom snu

Darko je imao 18 godina kada su ga draftovali Detroit Pistonsi. Pre toga živeo je u Srbiji tokom 90-ih, što znači da je video svoju zemlju, a i oca, koji je bio vojnik, kako se bori u nekoliko ratova na Balkanu. Proživeo je i NATO bombardovanje koje je razorilo njegov grad, a učinilo da sa roditeljima i sestrom danima odlazi u podrum, slušajući sve one zvukove, pa i eksplozije, koji su dolazili odozgo.

Jednom je, tokom rata u Bosni početkom 90-ih, sa porodicom gledao televiziju kada su javili da je u tom danu oko 15-20 srpskih vojnika ubijeno. Spiker je pročitao i ime Milorada Miličića. Darko, koji nije imao ni punih deset godina tada, seća se i sad vrlo dobro kako je video očevu sliku na ekranu.

“Mama, što je tata na TV-u?”, upitao je.

Majka nije odgovorila. Samo je počela da plače. I, počeo je i Darko.

Ali, oko pet minuta kasnije, spiker je rekao da je došlo do greške, da su neka imena bila pogrešna.

“Nikada neću zaboraviti taj osećaj. Odjednom – nema ga. I, odjednom ga ima”.

Milorad se vratio kući. I, uz druge stvari, naučio je Darka da igra košarku, pokazao mu tehnike šuta na košu koji je nedaleko od brdašca na kome im je bila kuća. Međutim, nije to bilo zato što su otac ili sin imali neku posebnu ljubav prema tom sportu. Više je to bilo zbog biologije.

“Otac me je učio košarci jer je bilo ljudi iza sela koji su govorili ‘Visok si, što ne probaš'”, kaže Darko i slegne ramenima. “Nisam ja bio taj koji je tražio da igra košarku”.

Pa opet, ispalo je da je košarka nešto u čemu je on stvarno dobar. A zbog ohrabrenja u porodici, koje ponekad dovodi do tinejdž-inercije da se klinci zalepe za tubu na šest godina iako su samo malo zainteresovani za muziku, Darko je nastavio da igra. Prešao je u Hemofarm, profesionalni klub iz Vršca, kao 14-godišnjak. Košarka mu je postala svrha postojanja, iako ona nije bila njegova strast.

Kada su skauti počeli da dolaze, Darko je NBA video kao način izlaska – iz finansijske nesigurnosti, iz konstantne buke, iz Srbije – više nego što bi to bilo ostvarenje nekakvog dečjeg sna. Sport je zavoleo sasvim dovoljno. Svi koje je upoznao navijali su za njega, da ode. Sve je bilo pred njim. A ko nije prošao kroz vrata koja su, eto, prosto – otvorena?

Problem je u tome što mi nismo navikli na takav scenario kada su u pitanju strani košarkaši. Očekujemo od njih da vole NBA, da su odrasli gledajući loš internet prenos ili mečeve na satelitskom TV kanalu, da bodre igrače, da žele da budu kao oni. Kada je Jao Ming došao u NBA iz Kine, on nije skrivao da se dugo divio Arvidasu Sabonisu i Hakimu Olajdžuvonu. Ili, nedavno, Letonac Kristaps Porzingis, jasno je stavio do znanja da mu je Dirk Novicki bio inspiracija, a svi koji su ga slušali su klimali glavom, odobravali. I, kada je Darko počeo da privlači pažnju u SAD, počela su očekivana pitanja “Ko ti je bio idol? Koga si voleo da gledaš?”

Kevina Garneta, to je bio Darkov odgovor. Svima je rekao da je Garnet, visoko krilo sa rasponom ruku većim od školskog autobusa, njegovo košarkaško nadahnuće. Rekao je lokalnim TV stanicama da je voleo Garneta. Rekao je to za “Ju-es-ej Tudej”. Rekao je ESPN-u da voli Garneta. Jedino… On jedva da je video kako Garnet igra.

“Prosto sam naleteo na njega i odlučio da je on taj. Činilo mi se da je to igrač kakav bih i ja trebalo da budem”, kaže Darko sada.

Ono “trebalo da”, to vam ima veze sa postojanjem Starog Darka, zar ne? Bio je visok, zato je igrao košarku. Bio je dobar, zato je otišao u Hemofarm. Primetili su ga, zato je otišao u Ameriku. Trebao mu je idol, izmislio je jednog. Pratio je trag gde god da ga je vodio. Nije postojala neka strašna slika veličine koju je tajno nosio u sebi, niti je u njegovom umu bilo neke slatke vere da će sve biti fantastično. Ne, on je sanjao otvorenih očiju, dok su svetla upaljena. Sada, kad je košarkaška karijera gotova, sve je drugačije. On sada ne fantazira o toj strasti. On sada ima drugačiju sliku nečega zbog čega se osmehne.

Trešnje.

Vidite, Darko je posle košarke otišao u ozbiljnu, komercijalnu proizvodnju. Neki sportisti se posvete nekretninama, neki modi, a Darko – voću. Ima oko 50 hektara punih jabuka koje izvozi u Dubai, Rusiju, afričke zemlje. Trešnje su, međutim, njegova vizija. Finansijska dobit od njih je sjajna, kaže Darko, a tržište je širom otvoreno. Kada Darko govori o trešnjama, oči mu se rašire. Postane pun strasti. Sve mu je zanimljivo.

“Hoću da ih uzgajam”, rekao je u jedinom trenutku našeg razgovora u kome je zvučao čežnjivo. “Mislim da je vreme”.

3. Njegova tipična večernja rutina više ne uključuje štetu u sopstvenom domu

Darko više ne udara u zidove. On udara teške vreće, i to ponekad, kada vežba. Jednom je udario i konja u glavu (o tome više nešto kasnije), ali njegovi dani redovnog kažnjavanja zidova su gotovi.

To je važna promena. Kada je Darko igrao u NBA, u stvari… ne baš igrao, on bi se vraćao u svoj stan posle ko zna kog po redu meča provedenog na klupi, a bes je iskazivao na tradicionalno tankim američkim Šitrok zidovima. Najgore je bilo u Memfisu.

Darkova supruga, Zorana, koja je već tada živela s njim, nazvala je to “periodom krize”. Ekipa je gubila. Darko je besneo. A zidovi u stanu su delovali poput šupljeg sira. Sve se ponavljalo: došao bi, izudarao zidove, otišao da spava. U mnogim gradovima je upoznao lokalne građevinske radnike koji bi došli, zakrpili rupe brzo i okrečili to bilo kojom bojom koju su imali.

“Znate da postoji baš bela boja, onda ona druga bela, pa sivkasta? E, takvi su bili zidovi moje kuće”, priseća se Darko.

Oduvek je on imao ispade. Zove ih “To je kad poludim”. Mile Ilić, koji ga je upoznao kada su bili tinejdžeri, priseća se nečega vezanog za Darkovu mrzovolju. Prestao bi da vežba usred treninga, ili nije pomogao da se nešto raspremi u sali, a trener bi onda kaznio čitav ostatak tima.

“U tim trenucima jednostavno počnete da ga mrzite, jer vi počnete da patite zbog njega”, kaže Ilić. “I, to bi ga držalo jedno pet, deset minuta, a onda bi ponovo postao potpuno normalan lik”.

Dok je Darko stigao do NBA, njegove emocije su postale kompleksnije. Najpre, bio je tek tinejdžer, čitav okean udaljen od kuće, i obreo se u kulturi življenja koju nije razumeo. Na primer, Darko bi se ranije odmah vraćao kući posle treninga i utakmica, umesto da se u svlačionici istušira; nije znao da se u Americi svi igrači zajedno tuširaju.

“Morao sam da ga učim”, priseća se Čonsi Bilaps, koji je igrao u Detroitu od 2002. do 2008, “otprilike ovako: Ne, kada završimo sa nastupom, ili treningom, staviš peškir oko sebe i ideš odmah pod tuš. Tako se to ovde radi”.

Nije prošlo dugo, a njegova naivnost je počela da se topi u bes. Trener Pistonsa Leri Braun nije imao mnogo volje da pusti Darka na parket, jer je Detroit dobio pravo na drugog pika putem trejda, a on je pritom imao mnogo iskusnih igrača, istinskih veterana u timu. A i kada bi Darka puštao na teren, hteo je od njega da igra pod košem, a ne da dodaje loptu, šutira spolja, što je Darko više voleo. I, tako je počeo neprestano mučenje.

Bilo je tu onog udaranja u zidove. Bilo je tu i pića. Darko je počeo da se pojavljje na jutarnjim treninzima mamuran od noćnog provoda. “Nisam mogao da spavam”, kaže. Bilo je to klasično srednjoškolsko ponašanje: ako ne može da bude zvezda, biće onda loš dečko, odmetnik.

“Ne žalim ja mnogo zbog toga kako smo se odnosili prema Darku”, kaže sada Braun. “Želim samo što on nije bio zreliji i strpljiviji”.

Ista stvar se desila u Orlandu. I u Memfisu, takođe, gde je Darko bio toliko nezadovoljan, da je na jednoj potonjoj reprezentativnoj utakmici užasno izvređao sudiju, što je postalo večni hit na Jutjubu (toliko je brutalno psovao, da su čak i novinari koji su ga tada intervjuisali pokušavali da ga snime). “Gde god da sam bio, i najmanja stvar bi mogla da pokrene taj bes u meni i ja bih poludeo”, kaže Darko.

Foto: Marko Metlas / RAS Srbija

Znate šta je najluđa stvar? Toliko puta je udarao u zidove, a dvaput kada mu se desilo da je lomio ruku, to mu se dogodilo – na terenu. Kao članu Memfisa to mu se desilo protiv Indijane. A u prvoj sezoni, kada je Detroit bio na korak od osvajanja titule protiv Lejkersa, Braun je konačno pustio Darka na parket, a rival ga je tako udario tokom šuta, da su se kosti maltene usitnile.

“Pokušavao sam da pokažem Leriju Braunu moju šaku, jer mi se dlan tresao”, priseća se Darko. “Samo me je gurnuo nazad na parket”.

Darko sada prevrne očima kada se priseća toga. Nije dugo udario zid, kaže. A i Zorana kaže isto. Darko se šali da je to zbog toga što se u Srbiji kuće grade od cigle, a preko je samo tapet. Zidovi od cigli ne uzmiču.

Zorana misli da je uklanjanje onog košarkaškog intenziteta iz Darkovog života bilo ključno, kao kada udaljite upaljač od roštilja na plin. Sada su večere drugačije: Darko dođe, večera sa porodicom, gleda TV, ponekad zaspi i na kauču.

Ali, ne gleda on košarku. Zapravo, maltene da i ne prati NBA, kako kaže, a i ne šali se. Kada sam ga upoznao u junu, bilo je to nekoliko dana nakon što je Golden Stejt poveo sa 2:0 protiv Lebronovog Klivlenda, u NBA finalu. Svi koji samo ovlaš prate sport znali su za te bitke između Lebrona Džejmsa i Stefa Karija. Kada sam Darka pitao o finalu, delovao je iznenađeno. Sedeli smo na njegovom imanju, on bi gledao polja i samo rekao “A sad je finale? Ko vodi?”

4. Znao je kada da odustane

Seltiksi su 17. novembra 2012. igrali protiv Toronta. Dok su ostali igrači išli ka svlačionici, Darko je pokucao na vrata Doka Riversa. Kao i većina drugih trenera, i Rivers je bio od onih koji mu nisu ukazivali značajniju šansu. U tom trenutku, u devet dotadašnjih utakmica, Darko je odigrao ukupno pet minuta. Rivers ga je, ipak, voleo, voleo je da ga ima na treningu. Zato ga je srdačno primio u kancelariji i čuo – kako je došao da se oprosti.

“Na centru, ako nešto loše krene po ekipi, imate Džejsona Kolinsa, imate Faba Mela. Pakujem se, idem kući”, rekao je Darko, prisećajući se kako je trener bio šokiran. “Darko, o čemu pričaš? Gde ideš? Treba da igraš večeras?”.

On je bio nepopustljiv: “Dok, stvari stoje tako kako stoje. Ne igram večeras. Ne igram više nikada. Hvala vam, ljudi, što ste pokušali. Nije uspelo. Odlazim”.

Kada je Darko otišao u svlačionicu da isto to kaže saigračima, nekoliko njih nije razumelo. Odlazi? Ono… skroz? Skroz, rekao im je. Došao je kraj.

Zvanično, Seltiksi su rekli da je Darko zatražio da se saradnja prekine kako bi se vratio kući i bio sa bolesnom majkom. Zapravo, mama mu je bila samo blago bolesna, oporavila se brzo, a Darko je planirao svoj izlazak iz košarkaške priče već neko vreme.

Prvi put je o tome razmišljao u Orlandu, ako je istina to što kaže, kada mu nisu produžili ugovor. Ali, Memfis mu je ponudio ugovor od 21 milion dolara jer su Grizliji mislili da mogu da ga poprave. A kada to nije išlo po planu, umalo je otišao. Ipak, Timbervulfsi su, iako ih je on savetovao da ne ulaze u trejd zbog njega, ipak uradili suprotno, ponudili mu ugovor od 20 miliona, uvereni da su oni, zapravo, jedini koji mogu da na videlo iznesu talenat za koji su svi bili sigurni da ga Darko poseduje (nisu uspeli).

Foto: Marko Metlas / RAS Srbija

Na kraju je i Boston pokušao, zakoračio je poslednji, poput dece koja u redu čekaju da udare u praznu pinatu. “Svako je tražio način da me zadrži”, rekao je Darko. Odlazak, u pomenutom trenutku, čak i na način na koji je to uradio, bio je momenat u kome je on ponovo preuzeo kontrolu.

Da li je Darko od onih koji lako odustaju? To je lako izgovoriti, ali… Prema njegovom mišljenju, Boston se jednostavno dogodio u ono vreme kada je on doneo odluku da prestane da razmišlja kako će se sve, odjednom, promeniti. Postoji tu određena i doza preživljavanja, takođe: tokom devet godina voda je narastala do njegove brade toliko puta, da je potpuno jasno zašto je osećao da će se udaviti.

“Bio sam tako izgubljen”, kaže. “Stvarno sam došao do toga da mrzim košarku, znate? Samo sam hteo da se vratim kući i živim neki drugačiji život”.

Zorana je sve spakovala i porodica je otputovala za Srbiju dan posle Darkovog razgovora sa Riversom. Neko vreme osećao je olakšanje. Onda je osetio da ga nešto “svrbi”, osetio je svoju neaktivnost. Onda je počeo sa žurkama. Onda je pokušao da opet igra, umalo se i vrativši, sa reprezentacijom. Onda je imao onu čuvenu krizu srednjih godina (koja nije nenormalna za 29-godišnjaka, ako je počeo profesionalnu karijeru sa 14 godina), tokom koje je postao i kik-bokser. Jednom se borio. Te noći je stao na vagu na kojoj se borci mere i slomio je. Bukvalno.

“Trebalo nam je sat vremena da nađemo drugu”, priseća se Darko Popivoda, promoter te borbe. “Darko je stao na tu drugu vagu, a i ona se polomila”. Pitao je Miličića koliko je otprilike težak. Oko 135 kilograma, glasio je odgovor.

Stvari se u ringu nisu popravile. Darko ima snažno koleno, ali kaže da je “zaboravio” da ga koristi. Imao je dobar levi visoki udarac nogom, ali je uglavnom pokušavao desnom. “Mislim, želim ja njega da ‘ubijem’, ali ne znam kako”, kaže Darko o tom meču. Njegov rival, mnogo manji, znao je kako: navalio je na Darka svom silinom, da su mu noge bile krvave. I to toliko da više nije mogao da stoji.

Darkova porodica nije baš “bila srećna” odlukom da se bori, tako kaže, a jedne večeri, dok smo tiho razgovarali, Zorana mi je taj događaj opisala kao “glupost, glupost, glupost”. Njena osećanja (ali i činjenica sa kakvom je lakoćom Darko deklasiran u ringu) odvela su ga od nekog novog kik-boks angažmana ka drugom brzom sportskom kraju karijere. Činilo se to kao dobra odluka.

Umesto toga, zainteresovao se za poljoprivredu. Nekoliko njegovih prijatelja se time bavilo, što mu je bilo simpatično, ali je jedna stvar privukla Darka: pomisao da bi time mogao da ovlada. Trebalo da je postane košarkaški čarobnjak, to nije ispalo kako treba. Poljoprivreda je bila druga šansa.

Darko se vrlo brzo “navukao”. Putovao je u Italiju da vidi poznate voćnjake. Učio je o zemljištu, načinu sadnje, visini drveća. Razmišljao i o drugim voćkama, pored jabuka, uviđao raznovrsnost.

I, poređenje je bilo tako očigledno: bivši košarkaš ne zna čak ni da je NBA finale u toku, ali kada ga upitate kako nadgleda kvalitet voćnjaka, on vas odvede tamo i usledi dug, precizan odgovor o idealnoj udaljenosti svake jabuke od drveta (ukratko, što bliža stablu, bolja).

Darkova strast je stvarna. Kada mu je neočekivani sneg naneo štetu na oko četiri hektara jabuka ovog proleća, izašao je sa radnicima da proba da spasi plod. A prošle godine, kada je prošao kroz voćnjak u prvoj godini berbe, osetio je nešto što mu je, kako kaže, dotad bilo strano: ponos.

“Bio sam, prosto, istinski srećan”, kaže. “Znate, brali smo jabuke. Naše”.

5. Sad kada pije, koristi ruke (najčešće)

U aprilu 2015. Darko je sa prijateljima bio na jednoj žurci. Bilo je tu i piva. I pevanja. Mnogo buke, smejanja, momaka koji podižu ruke u vis. Sve, manje-više, standardno.

Ali, u jednom trenutku, Darko se malo istakao ispred ostatka gomile, bio je bez majice, a onda je stavio flašu u usta. Sklonio je dlan sa flaše, zabacio glavu unazad, kao da treba da proguta aspirin. Ostao je u tom položaju dok nije ispraznio flašu.

Bila je to prilično zapanjujuća sposobnost, koja je postala besmrtna zahvaljujući snimku na internetu, iako mu je dobar deo piva završio na vratu, licu i ramenima. Darko je tada zgrabio drugu pivsku flašu, ali umesto da je pije, dao je po gutljaj četničkim komandantima koje je istetovirao na svom torzou, namerno je sipao pivo po svom stomaku, sa razlogom.

Kada sam pomenuo taj snimak Darku, on se nasmejao. Kaže “Bilo je to baš davno” (bilo je pre otprilike 27 meseci).

Meni su tu dva detalja zapala za oko. Prvo je izbor njegovih tetovaža. Četnici su bili grupa srpskih nacionalista tokom Drugog svetskog rata, a istorija se baš ne slaže koliko su sarađivali, odnosno koliko su se borili protiv sila Osovine tokom rata. U pokušaju da to razjasnim, zamolio sam Darka da mi sebe opiše u političkom smislu, na primer da mi objasni zašto je te ljude istetovirao po svom stomaku, a on mi je rekao da je nacionalista, s tim što je dodao da ta reč nema isto značenje u Istočnoj Evropi kao što bi mogla da ima u Sjedinjenim Američkim Državama.

Darkova osećanja prema Srbiji su komplikovana – ratovi, borbe, nestabilnost njegovog detinjstva – ali se svode na ovo: on kaže “Volim moju državu, poštujem tuđe”. To je veliki deo razloga zbog kog se vratio u Srbiju, umesto da ostane u SAD po završetku karijere, kao što to mnogi strani sportisti urade. Srbija je njegov dom.

Druga stvar koja se isticala u vezi sa tim snimkom je kako Darko deluje usamljeno, iako je usred velike gužve. Lice mu je prazno. Oči gledaju na drugačiji način od uobičajenog pogleda nekog ko je pripit. On je u svom svetu. A cela ta stvar, sa pijenjem bez podrške ruke, iako fizički impresivna, zapravo je solo-trik: ne treba vam ništa, čak ni sopstveni prsti da vam prave društvo, da biste cilj ostvarili.

Nekoliko dana nakon što sam upoznao Darka, bila je žurka u njegovoj kući. Kasno popodne, klopa, stigli njegovi prijatelji sa suprugama i decom. Klinci su odmah skočili na trambolinu. Momci igraju (prilično loš) basket na pola terena. A onda večera, na kojoj Darko, poštujući srpsku tradiciju, ide oko stola sa flašom rakije, voćnog brendija, sipajući u čašu svakog gosta i stojeći pored njega dok gost uživa, pa onda ide do sledećeg.

Darko ne skida majicu. Ne sklanja ruke sa stakla. Ne napija tetovaže. Više nije sam, nikada.

6. Zadržao je automobile

Pored toga što je učio Darka kako da se tušira, Bilaps ga je učio i da vozi. A to nije uvek bilo lako. Konkretno, Darko je po svoj prilici imao različit stav od Bilapsa o tome kako se sa jednog puta prelazi na drugi.

“Govorio sam mu ‘Ne, Darko, koči, moraš da usporiš kada skrećeš'”, priseća se Bilaps, “A on dodaje gas na krivini. Govorim mu ‘Ne, ne radi se tako!”. Bilo je strašno”.

Srećom, Bilaps je preživeo. Darko je dobio vozačku dozvolu. A nedugo zatim počeo je da pravi prilično impresivnu kolekciju automobila.

Tokom devet narednih sezona, Darko je proveo vreme sa Pistonsima, Orlando Medžikom, Memfis Grizlijima, Njujork Niksima, Minesota Timbervulvsima i Boston Seltiksima. Zahvaljujući upornosti brojnih srpotskih direktora, a i čudima garantovanih ugovora u NBA ligi, zaradio je 52.323.642 dolara. I kupovao auto maltene na svakom ćošku.

Sada, kada sa puta ulazite na njegovo imanje u Novom Sadu (na kome će 52 miliona dolara “otprilike potrajati oko 200 godina”, kako Darko kaže), nemoguće je da vam promaknu luksuzna vozila koji su grupisana poput deteline. Ovde je Porše Panamera sa tablicom iz Minesote, još uvek. Tamo Rendž Rover sa njujorškim tablicama. Mercedes S600? Tablice Tenesija, iz onog vremena zbrke u Memfisu.

Darko Miličić

Foto: Marko Metlas / RAS SrbijaDarko Miličić

Nije baš najjasnije zašto kola još uvek imaju američke tablice, a Darko na tu konstaciju samo napravi jedan čudan, istina smešan gest kojim pokaže da su srpske tablice tek jedna od opcije. One američke su, zapravo, simboli njegove neuspele avanture u SAD, koji stoje ispred kuće.

Zašto čuva te automobile? Možda kao zaostavštinu starog, superstar stila života, a možda, ipak, zbog činjenice da nema baš mnogo udobnih kola za ljude njegove visine. Ali, ima tu još nešto.

Darko se brzo odvojio od NBA, čak je i prodao svoj šampionski prsten iz Pistonsa u humanitarne svrhe. Kola je, međutim, zadržao. Tu je i Ford F350, tamno zeleni pik-ap, sa nešto svetlijim detaljima i velikim svetlima na krovu. Darko kaže da on sada ne radi, zbog saobraćajne nesreće u kojoj su učestvovali upravo Darko, slabo osvetljen put, oštra krivina, magla i krdo krava koje i nije tako vidljivo kao što biste to mogli da pomislite (svi su na kraju bili dobro, uključujući i krave).

“Probao sam da ga prodam u više navrata, ali mi kažu da čak i mala popravka na američkom pik-apu košta u hiljadama. Pokušali su da me opljačkaju”, kaže.

“Treba li ti?”, pitam.

On odmahuje glavom.

“Što ga se ne ratosiljaš?”, upitam.

Stojimo oko 20 koraka od tog vozila. Darko ga posmatra, pa mi odgovara: “Nikada”. Gleda me kao da nisam normalan.

7. Nije bankrotirao

Darkovo imanje u Novom Sadu oivičeno je ogromnom ogradom. Postoje tri glavne zgrade, kuća, kuća za goste i zatvoreni bazen. Postoje i otvoreni bazen, igralište, teren za košarku i jedan natrkiveni prostor za sedenje napolju, sa sve nameštajem. Dnevna soba u kući za goste, ili da je nazovemo rezervnom dnevnom sobom, ima 18 stolica. Podrum glavne kuće je njegova riznica trofeja, gde stoje ustreljene glave svega što je ulovio, od običnog jelena do jelena-vapitija, sve do medveđe glave na kojoj su oči koje bulje. Iza kuće za goste je teretana, u kojoj ima raznorazne opreme, uključujući i tegove od 50-ak kilograma. Postoji i roštilj, ispred. Tu je 14 bicikala, tricikala i skutera, uza zid. Umesto klasičnog predsoblja, tu je prostor koji liči na NBA svlačionice, sa ormarićima kojih se ne bi postideli ni u Medison Skver Gardenu. Na zidu je velika Darkova slika kako zakucava (u dresu Niksa), kao i uramljeni dres iz vremena dok je nastupao za Timbervulvse.

Spominjem sve ovo jer je važno zapamtiti da se on penzionisao 2012. A prema jednoj studiji iz 2009, oko 60 odsto NBA igrača bankrotira u roku od pet godina posle napuštanja lige. Darko, i pored svih neuspeha u SAD, je i dalje imućan.

Ima pomenutih 50-ak hektara, a gleda da uloži u još (plus trešnje). Njegova deca idu u dobru privatnu školu. Zorana je pokrenula sopstvenu modnu liniju, ima i dva butika. Njihovo imanje ima i radnike, koji pomažu oko veša, sudova i brige o deci.

Ali, Darko je oprezan. Oseća konflikt u vezi sa pružanjem lagodnog života deci, brinući se da će iz toga izvući isto ono što je on izvukao iz svog košarkaškog talenta: aroganciju.

Zato kada ga sin Lazar pita o košarci, Darko je iskren. Ne priča mu o slavnim danima (njih i nema mnogo). Umesto toga, priča mu najgore delove. Priča o tome kako nije igrao, kako se svađao sa trenerima, kako se nije trudio. Priča o sopstvenim greškama, ludostima. Priča o tome kako je prokockao svoju šansu, iako nije prokockao novac.

“Ne plašim se da im kažem”, pričao mi je Darko jednog popodneva. Ali, Lazar ponekad ostane zbunjen onim što čuje.

“Kada sam mu rekao ‘Nemoj da radiš sve ono što sam ja radio ako želiš da budeš dobar’, on se zapitao ‘Zašto? Ti si moj otac”. Darko slegne ramenima. “Da, jesam tvoj otac. Ali, tvoj otac je napravio neke greške koje ti ne moraš”. Tada je odmahnuo glavom.

“Znate, on to ne razume još uvek u potpunosti. Ali, razumeće jednog dana”.

8. Može da kaže “Ovo je smešna priča” (iako je celog života to za njega bila samo metafora)

Usred Darkovog imanja je jezero. On ga je izgradio. To je kombinacija tehnologije koja održava sistem tako što kišnicom navodnjava voćnjak. Iznad jezera je uzdignuti dok na kome je mala (ali sa klimom) soba i trem, odakle Darko može da posmatra svoju zemlju i svoju vodu.

U jezeru je 10.000 riba, uglavnom šarana. Kupio ih je i napunio jezero jer, kako kaže “njihove izlučevine su dobre za jabuke”. Ribe su agresivne. Kada im ubaci hranu sa doka, desi se pomama od koje voda deluje kao da ima ugrađene motore iz đakuzija (što me, iskreno, ne bi iznenadilo).

Jednog dana Lazar je rekao ocu da želi da peca. Lazar je očaravajući, divni osmogodišnjak sa blagim licem, tananim ručicama i sitnom građom. Ima velike šake, nalik Darku, ali ima mali i prilično rešen osmeh. Ponekad, kada Darko priča sa nekim, Lazar dođe i celim svojim telom se prisloni uz Darkove noge, mazeći se sa džinovskim ocem.

Darko kaže Lazaru da pecanje nije problem jer je čamac u jezeru. On dovede sina i njegovu petogodišnju sestru Laru do jezera (četvorogodišnji Luka ostaje kod kuće). Darko je uzbuđen, najpre gleda kako se ribe ponašaju kada im baci hranu, a onda ne može da dočeka da vidi Lazarevo lice kada mališan bude upecap desetak riba. Darko i deca uđu u čamac, otisnu se od obale, zabace udice i – ništa se ne desi. Pomere se na drugi deo jezera. I dalje – ništa. Darko ne može da veruje. Bukvalno je 10.000 riba ispod njih. Zna to, platio je za njih. Ali, nijedna ne “grize”.

“Tata, ‘ajde da idemo”, kaže Lazar.

“Zašto?”, upita Darko, zbunjen celom situacijom.

“Hajdemo”, dodaje Lazar. “Nema ribe ovde”.

Foto: Marko Metlas / RAS Srbija

9. Prihvata odgovornost

Dakle, priča o konju.

Jednom, kada je Lazar imao pet ili šest godina, Darko ga je odveo da jaše jednog velikog konja. Konji su oduvek bili deo Darkovog porodičnog života, roditelji su mu imali imanje, uvek je tu bilo životinja, pa čak i sada, iako je velik poput omanjeg džipa, Darko voli da jaše. Sviđa mu se što je i Lazar zainteresovan za nešto u čemu njegov otac uživa.

Ovih dana Darko jaše konja po imenu Astor, koji ima 12 godina “i stvarno je veliki, veliki”. Baš za njega su ga nabavili u jednoj ergeli u Novom Sadu. Darko u jahanju pronalazi mir.

Ali, jednog dana, dok je Lazar bio u sedlu, a Darko sa strane posmatrao, taj neki konj pod mališanom se otrgnuo. Sve je bilo u redu dok konj nije počeo da se propinje, Lazar da klizi, a onda je odjednom dečak pao sa sedla, viseći naopačke, uz bok konja. Darko je vrisnuo.

Jedna od Lazarevih nogu je ostala zakačena. Telo mu je visilo, udaralo o bedra konja. Mala glava se lelujala blizu kopita dok je konj galopirao. Da je dečak pao, bio bi pregažen.

Darko i jedan čovek su skočili sa ograde, utrčali i počeli da viču. Uspeli su da smire konja posle nekoliko sekundi, ali iako se on stvarno pokorio, Darko je osetio da se trese. Podigao je sina, zagrlio. Lazar je plakao. Darko je bio toliko uplašen za svoje dete, a toliko ljut, da se okrenuo i udario konja u glavu (proverio sam sa Radoslavom Bursaćem, koji ima tu ergelu, sa konjem je sve u redu).

Dok Darko priča ovu priču, za stolom posluženim na srpski način, sa mnogo mesa, nervozno se smeje. Mislim da je to jer zna da ništa od toga, roditeljstvo uz jeziv strah i nasilje nad životnjama, ne zvuči naročito dobro. Ali, on tu priču priča jer u njoj vidi lekciju.

Dok je igrao košarku, kako kaže, nikada nije smatrao da je uradio nešto loše. Sve je uvek bilo jer drugi imaju neki problem, drugi su krivi. Leri Braun ga nije koristio na pravi način. Njegovi saigrači nisu shvatali koliko on može da im pomogne. Sudije su ga zeznule.

Sada, međutim, Darko vidi stvari na drugačiji način. “Krivim sebe”, kaže o onome što se desilo Lazaru (i konju). Nije trebalo da pusti dete na takvog konja, na prvom mestu, kao što zna da aperkat u bradu konja posle svega što se desilo nije dobra stvar, naravno.

“Nisam ga ja trenirao… Kriv sam”, kaže Darko.

Zaustavio se, dok je jeo kobasicu i gledao kroz prozor restorana u kome smo obedovali. Lice mu se od kamenog promenilo u vrlo blago.

“Posle toga, pitao sam Lazara da li bi jahao ponovo. Mislio sam da je s tim gotovo. A znate šta mi je rekao? ‘Hoću da jašem još većeg'”.

Foto: Marko Metlas / RAS Srbija

10. Kad vam srpski monah kaže

Tokom mojih poslednjih dana u Novom Sadu, išao sam u manastir u koji Darko odlazi, manastir koji je smešten na zelenim obroncima planine Fruška Gora, udaljene oko 25 minuta od Darkove kuće. Manastir Novo Hopovo je nestvaran. Čitavi redovi crvenih ruža okružuju lelujavu stazu koja vodi do ulaza. Hram, sa kupolom koja je iznad krošnji, stremi ka oblacima.

Monasi znaju Darka. Dolazi on ovde često. Jedan od njih, otac Joanikije, kaže da je među najvažnijim obredima u srpskom pravoslavlju – zajednička molitva. Nije tu dovoljno samo “izvesti” liturgiju, ona mora da se živi zajedno, a potom svi prisutni sede u ovom mirnom mestu i pričaju. Ne samo o religiji, veri i svetim spisima. Nego o životu. Dele jedni sa drugima to.

Darko nikada ne odlazi rano odande. Tu dolazi da napravi osvrt na svoj život, da se ispovedi, da se iskupi, a svaki put vidi sebe kako priča o posve drugim detaljima života, o onome što bi radio da nije igrao košarku. Oživljuje momente koji sadrže najgora sećanja i osećanja. “Morate da ih izgovorite”, kaže Darko. “Kada držite u sebi nešto što vas ubija, onda vas to izjeda iznutra. A to morate nekome da kažete. To je jedini način da to izvadite iz sebe”.

Monasi vide Darka potpuno drugačije od svih drugih ljudi. Kada sam oca Joanikija upitao šta misli o Darku kao čoveku, on se zaustavio na tren, pa rekao “Vidim čoveka koji je uspeo u životu. Čoveka koji je ispunio svoj cilj”.

Te reči zvuče čudno. Svi razgovori koje sam vodio o Darku (čak i sa njim samim) bili su potpuno drugačiji, otac Joanikije je jedini koji je koristio takav rečnik. Svi drugi bi govorili o izgubljenom ili neispunjenom potencijalu, o prilikama koje nisu sasvim iskorišćene. Darko nije bio spreman. Darko nije bio pametan. Darko nije bio zreo. Darko to nije mogao da nosi. Darko se bunio. Čak i sam Darko ume da stavi ruku na svoje čelo i kaže da je bio promašaj.

Foto: Marko Metlas / RAS Srbija

Ali, monasi ništa od toga ne vide. Oni samo vide čoveka koji ima suprugu, decu, posao i komforan život u zajedici, i to u svom rodnom gradu. Vide čoveka koji je ispunio svoj cilj ili, makar, pokušava to upravo. Zašto i ne bi bili u pravu?

Te večeri, tokom zabave u Darkovoj kući, gledao sam ga kako igra basket sa drugovima. Smejao se i uživao, čak i kada su mu se šutevi odbijali od obruča. Usred utakmice, Darko bi otrčao do roštilja, da proveri da li je sve u redu sa krompirićma. Šutne potom sa Lazarom koji put, dok drugi igrači piju vodu.

Sunce zalazi. Igrači se već kreću malo sporije. Darko je zakucao, ali se trgnuo posle toga, izmasiravši rame. Mali Luka vozi igračku-motor po terenu. Lazar skače po trambulini. Zorana se tu, pokraj njih, igra sa Larom.

Utakmica se završava. Momci se vraćaju do trema. Darko ponovo proverava krompiriće. Kaže “Prelepa noć, zar ne?”, a onda pušta srpsku muziku. Nasipa piće svima, jedno i za sebe.

Onda seda na čelo stola. Prijatelji nazdravljaju ljubavi jednih za druge. A i nazdravljaju Srbiji. Darko proteže ruke i peva. NBA deluje tako daleko, a i ove noći on nije promašaj.

Ne ovde.

Čaše su se kucnule, a lopta se otkotrljala na travu”.

(Dijaspora.news/blicport.rs/ESPN / D. N.)

Click to comment

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

IZDVAJAMO

To Top