Ljudi

Попова деца једини српски малишани у граду: Жељни српске речи

By admin

Posted on 05/12/2016

У Истоку у Метохији где се српски језик на увце збори

У граду Истоку живи десетак Срба, међу њима и свештеник са породицом.- Њехова деца су једини српски малиштани . – Малог Гаврила нема ко да вози на наставу у предшколском одељењу у Осојану

У градићу Истоку на крајњем северу Метохије , данас живи десетак Срба. Поред осталих ту је свештеник Небојша Секулић са супругом Александром и троје деце, шестогодишњим Гаврилом, трогодишњим Петром и двогодишњим Андрејом. Петочлана свештеничка породица живи у парохијском дому цркве Светих апостола Петра и Павла у центру града.

Испред цркве Светих апостола Петра и Павла у Истоку

Овај православни храм из 19 века, подигнут на темељима старе цркве, био је оштећен након рата и у мартовском насиљу 2004 , али је потом обновљен. Тројица малишана, деца свештеника, су једина српска деца у граду.

-Изађем до оближњег маркета и то је све. Не идем у град. Време проводим код куће са децом. Небојша служи и у манастиру Гориочу, манастиру изнад варошице а предаје и веронауку у Осојану , највећем повратничком селу у Метохији и пет километара од Истока – каже попадија Александра.

Прича да велики проблем имају однедавно са најстаријим синчићем Гаврилом који је септембра кренуо у предшколско одељење у Осојану.

-Кад Небојша заврши наставу, вози га у Осојане, па онда иде опет по њега. Некад нема време да га одвезе до школе – додаје Александра, тако да дете не може редовно да прати наставоу – жали се Александра.

Када смо их посетили у Истоку, у парохијском дому осим Александре и деце, поп Небојша није био кући, затекли смо и средовечни брачни пар, Славка Николића и супругу Љубомирку. После вишегодишњег расељеништва они су се проше године вратили у Исток и једни су Срби који живе у једној стамбеној згради у овом граду подно Мокре Горе са њене јужне стране.

Трогодишња Петра пали свећу да се Метохија опет напуни Србима

– То је наш стан. Био је узурпиран једно време, али је проблем решен и сада живимо у њему. Имамо и кућу у селу Ковраге, пет километара од града. Идемо и тамо. Обрађујемо земљу. Посејали смо кромпир. Родио је баш добро, али немамо коме и где да га продамо – говори Љубомирка. Она каже да у Ковраге живи и њен девер, да су њихове куће једине српске куће у селу.

-Кад нисмо у селу, онда време проводимо у стану. Дођемо често овде до цкрве да поразговарамо мало, јер тамо у згради немамо с ким реч да проговоримо- жали се Љубомирка.

Николићи не раде нигде. Живе од минималца који Славољуб добија из Србије.

Текст и фото Зоран Влашковић, Косовска Митровица/srpskiglas